Delo

260 Д Е Л 0 двоје црвића, што се још ни прекрстпт' не знаду'? (Мара испи још мало ракије и на глас поче плакати). Убпо вас Бог, да Бог да и кад сте се родили таки! Ево мене болп, боли, а вас не боли, црн вам образ сад и вавијек и амин! Тетка Сока подиже се мало и погледа по свима. — Па нас ни једна не кабули, да Стојан иђе? запита. — Не кабулимо! — Ми ћемо њега зауставити. Нек' он лијепо шједи у свом дому, на своме добру. — Јакако, — дочека Мара и стиснутом шаком размахну око себе. —- Зауставићемо га! Ја њега не дам. Ја ћу одмах цару на давију, ако га ико дирне. Ја сам му стрина, а нијесам кучка, па треба п мене слушати. Н она скочи и чврсто загрли Стојана, који се баш тада указа на вратима. — Ево га! Ево нам га! — викну. — Ево га! — викнугае и остале. По реду почеше га грлити и љубити. Предавале га једна другој, као чутуру са вином. Свака хтједе, да му проговори по нешто, да му поласка. — Види, како је смрпТо, злато моје! — прошапта тетка Сока, гладећи га по коси и љубећи у оба образа. — То је од књига! — дочека му мати. — Да је он чув о козе, био би к'о и остала ђеца. Ама он хоће да учи, па с тога је и смрпТо и с тога ће ић' од нас... Н отре још једну сузу, што јој се низ образ готово до уста спустила. — А је ли ти жао, Стојане, што ћеш ићи? — запита дајиница Анђа и поче из недара вадити дугачке пексимите, да га понуди. — Није — одврати Стојан. — Бије ти жао ни бабе, ни мајке? Стојан не одговори. — Ни брате, ни секе? — настави дајиница, старајућп се живо, да га расплаче и одврати од пута. — А они ће плакат’ за тобом... Ето, плачу и сада, а потље ће још више...