Delo

СТОЈАН МУТИКАША 261 Стојана то дарну. Док је дајиница говорила, уплашено је гледао у њу, а када доврши, отрже се, полети матери, и, не стидећи се ни од кога, обгрли је и завалн јој главу у крило. Заплака. — Ето, ето! Нп њему није драго да иђе! — упаде тетка Сока. — Неће он од своје мајке. Туђа мајка, туђега је срца. Неће га ни гледати, ни миловати. — Мени ти ходи! — брекну стрина Мара ратоборно. — Мени ходи, па ко смије, нека стисне срце и нека те отме. Ја ћу њему... — А шта ћеш ти? — викну, са врата, отац Стојанов. Он дошао са двојицом комшија, па, како је био висок, погурио се да прође кроз врата и тако погурен остао, чим је чуо Марин говор. Мрко, увијек суморно лице његово дође још мрачније, а дугачки, распухани бркови његови накострешилп се, па све играју. Комшије, иза његових леђа, нијесу се могле ни видјети и само су им вириле сухе, жућкасте главе, са кукастим носовима и мутним, упалим очима. — Шта сте ми ту расплакале дете? — опет брекну отац Стојанов, па уљезе у кућ;у п исправи се. — Знам ја све вас и ваше после. Не можете с миром спђети и разговарати се. — Па шта се дереш толико? — окоси се стрина Мара и ако мекше него прије. — Нијесам ти кућу раскопала. Остале жене за час обрисаше сузе и уозбиљише се. Уозбиљи се и мати Стојанова. Само обгрли главу његову и поче да му глади косу по челу, бојажљиво гледајући у мужа, као да се надала каквим новим пријекорима. Он је и не погледа. Пропусти комшије у кућу, понуди их да сједну и сам дохвати ракијску боцу, коју недавно сакрише жене од стрине Маре. — Свак ме пита: што пушћам дијете од себе? поче. — А чиме ћу га хранити, ако настану још двије 'ваке године, а остане ми овђе? Сад, фала Богу, имам још нешто свога, ама ће се и ово појести... На хоћу ли пушћатп, да ми потље умре од глади? Зар сви нијесмо к'о живи мртваци и сухи и мршави п гладни, а како