Delo

•262 Д Е Л 0 ћеш и бит' добро, кад нас земља издаје, а од камена се живјет' не може... Зар није 'вако? — Тако је! — уздахну један комшија. — Ево ја пети дан не окусих житна хљеба, но ми се сва кућа храни кљеновом кором и ресом од љесковине... — Ја! — настави отац Стојанов. — А сад ми се пружила згода, да га лијепо наместим... Кад сам био Ттмадне у шехеру, впђе ме газда Симо и запита: „Једа тамо каква ђетета, да ме у кући слуша? Биће му лијепо“... А велим му ја: „Је ли ти преша‘?“... А он вели: „Јес‘“... „Е“ опет ћу ја „имам ја нешто ђечка, а жив је, а окопрчан, ваљан к’о жеравица. Па, ако је Богу воља и теби по табијату, да га примиш“... И он се замисли и одмахну руком. „Доведи га!“ рече. Ето тако се ријеших, да га дам. — Све је то лијепо — опет ће онај комшија. Све ваља. Ама мучно је растат' се са ђететом. На ту примједбу жене, иза њихових леђа, почеше се сашаптавати и вртити главама. Све мимиком одобраваху, изузевши матер Стојанову, која се скаменила, па нити се миче, нити говори. — Ако се и растајем с њиме, не шаљем га у гроб... Виђећу га чешће — осијече домаћин. — И ово је за његову срећу. Па дохвати иза греде свој чибук, напуни лулу духаном и, са огњпшта, метну комадић жераве сврх њега, да припали. Повуче дим у се и врати га кроз нос. — Мој ће Стојан пугаит’ некада на фини чибук рече. — Ако пљуне у длане, па прифати за пос'о и научи се, може постати богат к'о нико. Може и мени под старос' ваљати, да не радим и не мучим се к'о црв. — Може, ако хоће, — дочека комшија, комешајући раменима. — Ама се бојим, да га тамо не обатале они хунцути. Има тамо хунцута, па нит' хоће да знају за Бога, ни за цркву, ни за оца, ни за матер. Пма их, па не знају молитве очитати, да им очи ископаш... Отац Стојанов опет пусти дим кроз нос, а превуче руком преко бркова. — Право велиш! — рече. — Треба Стојан да се моли Богу вазда, да ие заборави. Зна добро молптве,