Delo

264 Д Е Л 0 кад ми нијеси посл'о ни једно буренце, ни десетак ока, ни барем двије чутуре. Никад да речеш: „Вала није оно скот, него мој поп, свјашченик, слуга Божији, који се моли Богу за лупештине свега села, па треба да и њега напојим!“... Јок!... Сви ви мислите, да сам ја лшвпна, па што је боље то сакривате, а што је горе шаљете мени. Онај комшија уздахну. — Камо среће да можемо више давати! — промуца. — Ама сиротиња смо, попо... — Ех, сиротиња сам и ја! — осијече поп и престријели га погледом. — Ви живите од својих земаља, од крава и волова, а ја живим од вас. Ви сте све моје краве и волови. Па како, никакви људи, да живим, кад ми ништа не дајете? Грешници сте ви сви и сви ћете у пак'о... Нико му не одговори. Сви као да осјећаху, да има нешто и право, па оборили главе; одбијају се све гушћи и гушћи димови. Домаћпн, зар да забашури забуну, поче гуркати у ватру, те пламен као да се пробуди и поче скакати у висину и надигравати се са својим отсјевом на чађавоме зиду, обасјавајући и румено лице попово и сићушне, жуте главе обојице комшија... — Амодер, магарче! — зовну поп Стојана, тек да прекине несносно ћутање. Стојан, устежући се, и као преко воље пође и стаде пред њега. — Ти ћеш свакако бит' паметнији и од ћаће и од ових овђе (и поп показа руком на комшије), јер сам те ја научио памети. II велим ти: гледај, па да ми не зацрниш образа тамо, међ' туђијем људима. Немој да рекну: „учио га је нико и ничији син“, него нек' свак каже: „халал му вјера, ко те такогаистеса! “... Јеси ли чуо? Стојан климну главом, у знак да је чуо. — И добро очи отвори, па не укради и не слажи! — иастави поп и потегну га малко за ухо. — Знаш ли, кад си у мене укро смокава, како сам те избио?... Увук'о ми се у собу, па укр'о пуну капу сухих смокава. Па иије да си себи, него си и другој ђецп дијелио, к'о да је Алајбегова слама. И нека знаш, то не смијеш тамо радити! Чујеш ли?