Delo

СТОЈАН МУТИКАША 265 Стојан опет климну главом. — И што ти старији нареде, то слушај! Ама слушај ’нако, к’о што си слуш'о мене, а не к'о што си слуш’о попадију. Што сам ти ја наредио, учинио си, а што ти је попадија наредила, то нијеси, к'о да ја нијесам попадијин супруг и к'о да попадија није моја супруга, па к’о да њу не треба слушати. С тога ти велим: и газду и газдиницу једнако слушај... Стојан и по трећи пут климну главом, па се саже да пољуби попа у руку. — Жив био и сретан! — благослови поп и отпусти га. — Сад дај гусле! — викну домаћину, искапивши и оно ракије, што је остало у боци. — Прекинула се струна — одговори домаћин некако постиђено. — Прекинула вам се и памет! Ништа вам није к'о у другог свијета! Поп устаде и окрену се Стојану. — Запамти све, што сам ти рек’о! — узвикну. Ако ти чујем рђав глас, не јављај ми се на очи, е ће битп бруке! II изађе из куће. Кроз по сахата након његова одласка, спустио се сан на очи свима, чак и Стојановој матерп. Ујутру, прије зоре, диже се домаћин и отегнутим, гласним зијевањем и громким кашљањем разбуди сву чељад. Мати Стојанова, онако како је устала, необучена н рашчешљана, наложи на огњишту ватру и пристави кахвени шербетњак. Домаћин, једнако се протежући и зијевајући, у онако лаким хаљинама, изађе пред кућу, да се умије и Богу помоли. Стојан изађе за њим, да му полије. Свјеж, мирисан и прохладан вјетар дочека га на кућним вратима и помилова по лицу; босе ноге оквасише му се од росне траве. Из цаљиие одјекну клепет звонцета са овна звонара и јасан поклич некаква чобанчета. Стојан уздахну и погледа око себе на све стране. Изнад ријетке борове шумице, што се уздигла на тјемену високе, голе и пећинасте планине, почело