Delo

266 Д Е Л 0 небо да се свијетли и прелијева у јоргован-боју. С друге стране, попут танке паучине, повијала се провидна магла п спушгала се низ брдо, готово до самога онога мјеста, одакле, низ стрме литице, са сплном хуком скаче брзи поток у провалије, пјенушећи се п дробећи бисерје по оближњпм дубовима и буквама. Стојан се поче домишљати: колико се пута верао туда, плашећи дивље голубове и тражећи им гнијезда... — Немој блехнути, него полијевај! — окоси се отац на њега. — Што се окрећеш? Зар нијеси никад впђ‘о, какво је брдо... Стојан не одговори. Постнђео, као да је нешто ружно учинио, прихвати за ибрик и поче пажљивије полијевати. А комшије и опет дођоше, са свом женскадијом, неки чак и са дјецом. За осталима дошао и Милош, онај исти малиша, што је јуче са Стојаном заједно из школе изишао... Стојан лагано приступи њему и, у једноме куту, загрли га. Почеше се сашаптавати. — Дођи и ти за мном! — молио је Стојан. — Јок, брате, јок!... Каз‘о сам јуче, да је љевше село... Домаћин, не осврћући се на њих, поче нудити госте кахвом п ракијом. Стрпна Мара, која бијаше нешто натмурена и мргодна, не хтједе ракије ни погледати, те је само кахве испијала. Данас је ћутала и пустила комшије да говоре, јер су они и били разговорни. Раставише Стојана од Милоша, узеше га међу се. Сваки нађе за нужно, да га од своје стране нешто посаветује, да му рекне коју „паметну" ријеч. Почеше га и даривати. Један му даде колач, други некакву пару и сваки га пољуби у чело и благослови, узгред... — Е, да се иђе! — најпошље рече домаћин, исправивши се. — Боље сад, него кад припече Божија звијезда. — Зар? — промуца мати Стојанова, па приступи сину и поче га љубити. Обгрли га и сузама му ороси н косу и образе. Затим га још јаче стпште у наручје, као да не може жива да се растави од њега. — Доста је више! — брекну домаћпн и отрже јој га. — Треба ићи!