Delo

Д Е Л 0 272 сујета одиста била ватрена страст која прождпре све друге жеље н осећања. Најпосле, Свифт нема ни психнчкнх погодаба за велнко развиће тога осећања, нема симпатије и осећаја поштовања. Јер, и ако нас то двоје уздржава да не вређамо друге отвореним изношењем своје сујете, и плаши нас да тиме не покваримо туђе добро мишљење о нама, оно саму сујету ипак ннчим не умањује; још, напротив, то је главна погодба за њено развиће. Осећање сујете (које спадау врло сложена осећања) може се у главном свестн на поштовање и симпатнју нрема себи, и само онде може бити јако развнјено где су и ова два осећања развнјена. Немогућно је да кодчовека, код кога је нека емоција претерано слаба и закржљала, једна, тако рећи, врстате емоције буде „најразвијенија на свету.“ — Још на један начин зависи сујета од симпатије и респекта. Она је у толико силнија, у колико оне који јој годе или је вређају више поштујемо и волимо. II сад, кад се зна да је Свифт био тако рећи лишен симпатије, и да му нико није могао уливати поштовања, онда је јасно да сујета није могла у њему наћи место где би достигла свој врхунац. Знатнија је Свифтова особина оскудица симпатије. На њу би се могле свести две трећине оних случајева који се приписују његовој сујети. Она је узрок његовој хладноћи према рођацима и грубу понашању према женама. Она је такође узрок што је према познаницима и пријатељима био често бруталан, каогод и у целом свом понашању, каогод понекад и у делима. „Природа, иначе тако пздашна према њему, ннје му дала симпатије; он је тога лпшен у ретком степену." Чудно је само што та особина, тако значајна са разумевање Свифта и његових дела, у колико је нама познато, није објашњавана, изузев што је понеки поменуо да га је тог својства лишила природа. Више је узрока тој Сифтовој особини; три су најглавнпја: прво, његов енергпчан темиераменат; друго, недостацн иородичног васпптања, н треће, енглеско друштво. На који начнн енергичан темпераменат смета развићу снмпатије, ствар је пснхологцје; ми то нећемо овде излагати. Оно што ћемо овде пзложити јесу неколико примера који то потврђују. Поменућемо Наполеона са његовом пзјавом да никог не волп осем брата Јоснфа, на и њега мало. Ми нећемо бити наивнн да му то ансолутпо верујемо, али нам цео његов живот сведочи да је у симнатпје био оскудан. Тако Шопенхауер (његов немар према мајци н сестрп, н грубо понашање према својнм поштоваоцпма), тако