Delo

282 Д Е Л 0 њаваху.) Онда пет урођеннка пресекоше узнце што везиваху леву с-трану моје главе, те сам се могао окренути на ону страну н посматрати говорника и његове покрете. Био је то човек средњпх година, већи него и један од оне тројпце што га праћаху. Међу овима један, који је бно његов дворанин и носио му шлеп, мало ако ми је бно већи од средњег прста; друга двојнца стајаху по један са сваке стране да га штите. Он се држао као прави беседник, и могао сам у његову говору прнметити више периода у којима је претио, и опет других у којима је нзносио обећања, сажаљење и доброту. Ја му одговорих у неколико речи, али врло понизно, подижући своју руку и очн к сунцу, као да њега призивам за сведока; а како мејеужаено морила глад, јер сам последњи пут јео још на неколико сатн пре напуштања лађе, не могох се уздржати а да не покажем своју нестрпљивост мећући прст на уста, како бих им наговестио да ми је потребна храна. Хурго (тако они зову велику господу, као што сам сазнао доцнпје) одмах разумеде шта сам хтео. Сиђе са своје трибнне н заповеди да се намести неколнко лествица на моје груди. Уз њих се попну преко сто урођеника, н дођу до мојих уста сваки носећи по једну пуну корпу меса, што је краљ спремио и послао овамо, чим је добно први глас о мени. Опажао сам да је месо од разноврсних животиња, али га по укусу нисам могао разликоватп. Било је ту разних плећака и бутова, лепо зготовљеннх и справљених, али мањих од шевина крила. Ја сам их јео ио два три на залогај, и по три хлеба, мала као пушчано зрно, на један пут. Они ме служаху што су брже могли, чудећи мн се и дивећн апетиту и стомаку. Ја им тад друтим знаком покажем да бих желео и пити. Према ономе колико сам јео видеше да ми мала количнна не би била довољна; на како је то јако досетљив народ, извукоше врло вешто једну велнку бачву, докотрљаше је до моје руке, и избише данце. Ја је нспих на душак, што у осталом није било тешко, пошто у њој није било више од четврт литра. По укусу .је ово ниће лнчило на бургоњско вино, али беше много пријатније. На тим ми донесоше још једну бачву, коју тако псто испразним, давшн им знак да ми још донесу, алп онн не нмађаху више. Пошто сам почпнио така чудеса, узеше ми они скакати и игратп на грудима од радостн, узвикујућн често као и пре: 4