Delo

( РУЈБ 113 ЉУБАРТОВА 49 којнма нпје ништа поларна хладноћа, пред којима човека обузима неки неоипсанп страх, а сваки живи организам, осећајући своју савршену немоћ, ма да се прибпра и грчи, као мршавн пас опкољен гомилом ражљућених булдога, зна добро да је узалуд, да ће немнлостивн ненрнјатељ пре нли после нобедити. II Балдиг мн, као на јавн, све чешће излажаше пред очи. Читав сам сат седео над разастртим радом, али ми рад некако није ншао, перо мн је пспадало из руку а непослушна мн се мисао отимала и прелетала границе снежне п смрзле земље. Узалуд сам нризивао свој разум, узалуд понављао по десети пут савете лекареве. До сада сам како тако пркосио болести која ме је морила, данас сам се осећао сасвим нокорен, немоћан. Туга за домовнном прожднраше ме н мораше немилостнво Толико се пута ннсам могао одупрети варљнвим сновима, па откуда бих се данас отео искушењу? II искушење је било јаче, н ја сам био данас слабији но обично. Даље дакле мразовн и снеговн, одлази етварности јакуцка! Бацио сам неро и, обавнјен облацима духанског дима, пустио сам узде разиграној маштп. II понесе ме, самовољница!... Преко тајги п степа, гора п река, преко царстава н земаља, неизбројних, прну лакокрила мисао на далеки запад, разастнрућн преда мном нстпнске чари: беде и злобе људске лишена, лепоте и хармоније пуна, моја поља над Бугом. Уста моја данас не нспричаше, перо не описа оних чарн! Вндео сам злаћане њпве, смарагдове ливаде, шуме старце ко.јн ми жубораху о давним догађајима. Чуо сам шумор класнпх таласа, жагор Божјпх крилатих певача, шуштање дпвова растова којн се поносно ругају вихру. II нанајао сам се мирисом оннх лековнтих шума, и оних цветннх поља обојених девојачком свежином различака небеских, бојом пролећа — невнном љубичицом. ...Свакн ми је нерв осећао миловање ваздуха из мога завичаја... Осећао сам животворно делање сунчаних зракова, и ма да .је напољу мраз стезао још бешње и све страшнпје кезио сво.је зубе на мене, кроз прозор, крв је нпак живо потекла мојим жнлама, упалнла главу, и као опчпњен гледам, слушам — а не видпм нптп чујем пшта око себе... Дело књ. 27. 4