Delo

С1‘УЉ ИЗ ЉУБАРТОВА 53 због честога понављања. причу о политпчком положају Европе, нашем, и т. д. алп се Јеврејин стаде вриољити нестрпљиво. — То те дакле не занима? — Никад о томе нисам мислио — одговорп искрено. — Аа! Сад знам шта би тн хтео, сигурно хоћеш да дознаш како иде Јеврејнма, како нде трговина? — Њнма иде боље но мени. — Имаш право. Онда без сумње хоћеш да чујеш да лпје код нас сад скупоћа, какве су цене на трговима; по што брашно, месо, и т. д.? — Која ми корист отуда кад се овде не може добитп нпшта, па макар тамо било н најјевтиннје. — Сасвим је тако. Али на послетку шта бп ти хтео, до ђавола? — Кад ја не знам, молимгосподине, како да кажем. Вите, господнне, .ја често тако мислим, мислнм, да ме чак и Рифка, (то се мо.ја жена тако зове) пита: „Сруљу, шта је теби?“ А шта могу да јој одговорим, кад ни ја сам не зна шта мије. А можда би мп се чак свет н смејао? — додаде, као питајући да ли ћу се и ја емејати. Алн се .ја ннсам смејао. Био сам постао радознао: очевидно га је морило нешто о чему сам себи не уме да да рачуна, а и пољскп мујејезик, којнм је врло слабо владао, веома отежавао иосао. Да бнх му помагао, рекох му, ради умирења, да се не жури, да ми посао нцје хитан, и да нећу изгубити нншта ако ми проведемо у разговору који сат и т. д. Јеврејин мн захвалп погледом, и по кратком ћутању ноче овакав разговор: — Кад сте пошлн из Варшаве? — По руском календару концем априла. — А је ли онда било хладно или топло? — Сасвпм топло. С почетка сам ишао у летњем оделу. — Ето ви те, господине! А овде мраз! — Ваљда сп заборавио, шта ли! Тау априлу су њнве код нас- већ заеејане, све .је дрвеће зелено! — Зелено? — радост сину у очима Сруљевнм — да, .јест, зелено — а овде мраз! Сад сам већ знао до чега му .је стало; али хотећн да се уверим, ћутао сам. Јеврејин на очиглед постаде живљи. — Онда, кажите ми, господпне, има ли код нас сад... ето вп те, не знам впше како се зове, већ сам пољски и заборавио