Delo

БАБА-ЈОВЛНННА СМРТ 73 — Па шта ћеш? Смијемо ли ми зпати? — ласкаво поче Мнтар, нрви тутор, гојазап, кочоперан старчић, руменкаст у лнцу, и добар муштерија баба-Јованин. Она га често лијечила, нарочито од струне и срдобоље. Баба отегну танким обрвама и као замисли се. — Па нека знате и ви... II ви сте црквени људи — рече. — Хоћу, да оно моје спротиње распоредим по евојој 7кељи. Ове сам годпне нешто слаба и, чини ми се, нећу пребољети зпме. Па нећу умирати к'о нико. Хоћу да се и моје име у цркви спомене и пошто умрем... Митар погледа у попа, а поп у другога тутора, Станка Ћатића, вјечито мргодна и љутита човјека. — А шта си смислила? — запиташе сва тројица готово једногласно. Ваба Јована лукаво се осмјехну п не одговорп одмах. — Говори! — окоси се поп. — Не можемо ми тако чекати. Пмамо још послова... — Лакше, попо, лакше, — дочека она, поново се отирућп јаглуком. — II ово је црквенски пос‘о... Ти знаш, да ја никог од рода немам, па сам рада, да све своје оставим цркви. Митар пљесну рукама, дочепа је за прсте и стиште их. — Ејвала ти! — узвикну. — Томе смо се од тебе и надали. То... то је христијански. Богоугодно, брате, лнјепо... Чим издахнеш, да полетиш право у рај. Баба се закашља и отпочину мало. — Ја имам онукућицу... Купила сам је за хиљаду гроша, а толико и сад ваља... — То је за сто фијорина! — упаде Станко. — Не знам ти ја у фијорине. Ја контам гроше... — осијече баба. — II, ето, кућа вам је прво. — А друго? Баба приступп попу н понизи глас. — Друго је готовина. К’о што свп знате, соба ми је попођена тафтама.1 У крају, гдје лежпм вазда, испод самога мп душека, има једна тафта, па, ако се добро потегне, извуче се. Иод том тафтом закопала сам, у једној 1 Даске.