Delo

74 Д Е Л 0 кутпји, сву готовину. То нпко не зна, него ви сада, То узмите за цркву, чим умрем... Поп, од радости, заборави се, па загрли бабу п пољуби је у чело. — Хиљадили се таки добротвори! — кликну. Благо нама са такпм дародавцима! — Амии! — дочекаше обојица тутора, готови, да је и они загрле. Наба-бована приступи им још ближе. Ама нек ни мени није на празно, — рече. Барем кад умрем, лијепо ме укопајте и сваке године нек ми се чини једно мало опијело. Чиниће се и осам! —узвикну одушевљени поп. Ја ћу тебе увијек спомињати, на свакој служби. Баба се преклони и пољуби га у руку. Преклони се н пред туторима, а, пошто јој и они пружише руке, рукова се с њима и полагано одгегуца даље. — Шта велитеА — заппта их поп, чим се баба удаљила. Ово је згода једна! — дочека Митар. — Згода, брате! Биће ту пара к'о пијеска! Ово је добротвор један. Шта мислиш, хоће ли бити која хиљада фијорина сакривена у кутији?... — -Ја не знам, ама биће пуно... Колико гођ ко рачуна, она има више... Вазда радила, а никад много не трошила... Станко замота брк око прста и уви га. Ама је велика грешница! — рече. — То ме једино нече. Знате ви у какве је занате газила, па су то баксуз-паре... — Никтоже без грјеха, токмо једин Бог! — упаде иои. — Ко иије грешан, нек се каменом баци на њу. II зар је она крива, што је свпјет ноган, па чини безаконија?... Да је свијет није шћео слушатђ зар бп она могла сагријешити ? Тако је! — потврди Митар. — Грешни смо сви. II, да му се не би ријечи рђаво тумачиле, брже боље упаде: Пма пуно грешника! Од тога дана, баба Јована је много носкочила у