Delo

БАБА-ЈОВАНИНА ГМРТ 75 очима попа и тутора црквенских. Поп је, дијелећи нафору, чак разговарао с њоме и питао је за здравље, што је дало повода злим језицима, да опет измишљају некакве приче и да вежу попа са оним удовицама из бабине авлије. Мнтар је такођер разговарао с њоме и нудио је, да стојп у столу, близу неких чесних трговаца. Једини Станко што је остао повучењ јер му жена била права богомољка и вјечито чамила у цркви, па би могла криво схватити његово понашање и дигнути грају у кући. Наравно, да је толика пажња радовала баба-Јовану п она би чешће полазила цркву, да је пзненадна болест не сруши на постељу. Једне вечери заболеше је прса и кад авлијаши дођоше ујутру да је обиђу, лежала је у бунилу. — Куку, шта јој је? — запиташе сви. За неколико минута напуни се сва соба авлијашпма. Неки не могли станути у собу, али се збили око врата, па само пазе, да који од оних ближих не ископа испод бабе новце. Тешко да је ико у болести имао толико послужитеља, колико баба Јована. Неки јој намјештаху јастук под главом, пипајући узгред: има ли пгго под њим, други поправљаху душек, трећи је трљаху сирћетом по њедрима, а четврти подухватаху испод леђа, „да јој је лакше дисати...“ — Ху, брате, што смрди! — рече, у неко доба, Андрија Глибан. — Треба барем половица да нас изађе. — Треба, — рече и Милан сомунџија. — Па излазите, брате... Ви, што сте ближе вратима, нзлазите... — Не треба ми да излазимо, — одговори Милан, — ми смо потље дошли, па смо одморнији и можемо дуље остат’ код ње, а ви сте се уморили, па излазите. — Шта је то‘? Каква је то галама? — задреча поп, усред те преппрке, пробнјајући се кроза свијет, опкољен туторима. — Болесна жена, а ви галампте! — Слаба, оче. Умријеће! — одговори Милан, скпнувши капу. — И не умрла га, кад је 'вако загушљиво! Напоље сви!