Delo

7(> Д Е Л 0 Свп га погледаше зачуђено. — Напоље! — понови поп. Аидрија се одмакну од болеснице и искриви се малко. — Зар и ја? — запита набусито. — II ти! — Ко ми то може забранит' ? — -Ја... Кад хоћу да причестим болесника, забранићу свакоме. Андрија умукну. При спомену причешћа обори главу. Погурен пође из собе, гуркајући иред собом остале. — Сад прекрите пенџере, да не може нико виритп! — заповједп поп, осврћући се на све стране. II Станко н Мнтар скидоше фермене са себе. Њима зачепшпе пенџере. — Помакннте болесницу! Оба тутора полако прихватише за душек п помакоше га, са болесницом заједно. Пспод душека вирпла је даска, баш како је баба причала. Поп се прекрстн, загрну рукаве и, из све снаге, потегну даску. — Ето кутије! — прошапта, опазивши овећу, полугњилу кутију, слабо закопану. — Ето је! — шапну и Станко. — Да бројимо! — Шта ћемо бројит’? — дочека Митар. — Чуће се звек. па ће ови разбојници налетити на нас. Оставите у мене до нзјутра, па ћемо изјутра бројати. Поп метну руке на кутију и чврсто је поклопи њима. — -Јок! Запечатићемо кутију, па нека стоји у цркви. А сјутра ћемо бројатн... Сложише се. Митар завуче руку у дубоки џеп својих шпроких, масних чакшира и извади читаву прегршт: канапа, конаца, пуца, пера, печата и отпадака од свијећа. Нађоше и кресавицу и запалише свпјећу. Запечатише. Поп умота кутнју у своју бошчу, којом умотава црквене књнге и нареди, да се даска увуче, гдје је и била... Умрла! — уједаннут дрекну Митар, пошто су иамјестили даску п довукли душек на старо мјесто. Поп се иаднесе над бабу и попппа јој чело. — Умрла!... Бог да јој душу прости!...