Delo

Г. В. РАБЕНЕР И Ј. СТ. ПОПОВИЋ Откако је, нарочнто од појаве Доситијеве, ојачао у књнжевности нашој утпцај немачке, онажа се он у делима готово свију књнжевника наших: како оних, које но невољп зовемо тако, а имена им наћи можемо тек у Новаковићевој Библиографији или у Грчићевој Историји Књнжевностп Српске; тако и у делима оних, о којима ова последња уме нешто и впше рећи. Негде је он, доцннје, само утицај, у оном смислу како га данас иоимамо; негде, раније, п више нешто, олнчен у искључиву превођењу, прерађивању, „посрбљавању“, доста често да је то под видом оригннална рада, у руху нацпоналном. Па још тај утнцај богата немачка књижевност није обично вршила угледним делима својим, него напротив, осредњпм, слабим па и најслабпјим. II у књижевном раду Јована Ст. Поповића опажа се утпцај немачке књижевности, те поготову у свему, ако не више — према ономе што сад знамо — а оно бар у тону, у маниру писања. То се на пр. лепо осећа код већине милобрука његових, па баш п кад би се, после узалудна трагања, доказало да су оригиналан рад Поповпћев; па у Роману без романа, п другде. Поповпћ и није много оригиналан, нарочито у почетку рада свога; али о томе внше другом прпликом. Немачку је књижевност Поновпћ добро познавао. У Лажи и паралажи на пр. цитира Гетеове стихове, а зна, свакако п боље још Коцебуа, Лафонтена, Клаурена и др. Па је, без сумње, и утнцај другпх јевропскпх књижевности, што је запажен у његовпм делима: француске (Молијера, по Ј. Ристићу у Гласнику €рп. Уч. Друштва VIII и П. Поповићу у Срп. Књиж. Гласнику),