Delo

Д Е Л 0 404 зује извора, послужно којнм од других му књижевшша туђих, понајире опет Рабенерем; јер замерке што их чпни друштву, већином више — доликују туђинском, немачком, него ли нашем, и ондашњем, ма колико га замишљали удешеним, намештеним, „по моди“. Поновпћу се наиме, читајући туђе сатиричаре, свнделе понеке лепе замерке њихове, запамтио их па их, ако му се н на.јмање учшшло да их може применитп па нас, и примењнвао, остављајући међутим неку можда и јачу махну друштва нашега, коју је требало сам да уочи и исмеје. Или, да окренемо боље по њега; њему се главном махном друштва нашега чинпло угледање, силом намештање према „финијој" туђини (то и узпма на нишан у комедијама Лажа и паралажа, Покондирена тиква, Београд некад п сад, н другде), па, желећи да се српско друштво очува у строгој чистоти (каоно Бранко у Путу), буии се и против најмање ствари што би је опазио налик туђинској, те, и нехотнце, исмева онако, како је запамтио из лектире своје, и тако, у самој ствари, и сам чини оно што осуђује. Тако се свакако, да не паводпм редом свију, могу разуметп први приговори његови у Роману без романа (на стр. 8); „Колико нх наште се дознати, колико зрна кукуруза на месец цела Европа троши, а своју њиву напуштају, те се мишеви легу. Гледе, какви духовн ио атмосфери нребивају, а не знају траву, која им увек у очи пада. Знају, колико је фамилија великих и малих и средњих богова код Грка и Римљана било, а не познају средства, која би њихов и њихових ближњих срећу подигла и потхрањивала. Говоре о стварима и језпку, који се само у књигама находи, н свађају се, је л' царствовало дебело јер пре тисућу година у славенској литератури или не, а васпитање своје деце слушкињама остављају“. Последњу махну исмева и доцније (на стр. 16); „Пошто се торжество крштења сврши, Роксанда узме своје Томанче у наручја, однесе га кући... Опа почне своје дете сама дојити. — Немојте се узнемиравати, госпоја Предићка, ја знам шта ви хоћете, и одобравам, али шта можете захтевати од једне паорке? Пстина, она, која роди, а не доји, као што Отојковић (Атанасије) вели, јест само полак мати, та мода је највећа госпођа, ви знате и ја знам, и ко се њој не покорава није пншта друго него невоспитана клада. Ви се тешите само, што сте добро воспптани и што децу вашу дојкињама препоручујете, а паорке оставите, нека паорскп раде!“ Та је ето за