Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 413 — То је духовита девојка! — II то је изговорила гласно. Ја се стадох смејати, а и сви други па с њима и сам Коповски. Мора да је и он лака роба. Рече: ако сад изгледа лошије него обично то је стога што се није испавао, н што би радо у Орфејева наручја. — Орфејева! — Да. Господин Основски поправи га без церемоније, али он не пристаде на поправку, говорећи: да је бар десет пута био на Орфеју, а да се добро сећа. Даме мало терају шегу с њим, али је он тако леп човек да га радо сликају. Али какав је вештак само та госпођица Кастели! Кад ми је‘стала показивати кичпцом поједине пластичности и линије на почетом портрету господина Коповскога само је узвикивала: „Какве су само то линије! „Какви тонови!“ Морам јој при том признати: дајеизгледала као права муза. Говорила ми је како од свега највише воли да ради портрете, да о сваком лицу мисли напред као о моделу и да снива оне главе у којима има чега необичнога. — 0, па то ће оиа и вас прво да сни, па ћете јој после бити модел, сигурна сахМ — одговори Марина; — и то ће бити добро. Завиловски пак одговори непоузданим гласом: — Рекла ми је до душе и то: да она то крије од својих познаника: мени се пак обратила са том жељом, и да није било госпође Броннчове, не би било ни речи о том. — А је ли госпођа Броничова заменила музу? — упита Полањецки. А Марина понови: — Баш ће то бити добро. — За што, госпођо? — упита Завиловски. Он погледа у њу погледом и покорним и узнемиреним. Стаде га тиштати и испуњавати страхом помисао: да она навлаш иде да његово обожавање скрене према другој, зато што погађа шта се збива у његову срцу. — Па ето зашто: ја госпођицу Линету у самој ствари и не познајем, и ценим је само цо првим утисцима и по оном што о њој слушам, али ми се чини да то није обична природа и да има нечега необичног у њеној природи и да има нечега дубокога у њену срцу, те је добро што сте се познали. — Па и ја исто тако судим по првим утисцима — одговори умиренн Завиловски — и мени се она чини мање површ-