Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 415оне извештачене. Веселе су, добре, снисходљиве, а откуда може истицати та снисходљивост, ако не из искрена срца. После се обрте Завиловскому и стаде се с њим преппрати што у шали, што у збиљи: — А ви нисте онакав, како за вас вели госпођа Бигјелова,. јер оне вас хвале, а вп њи оговарате!... Но ту је Полањецки прекиде својом обичном жустрином: — А ти си пука добричина и све цениш према себн. Упамти тп ово: оно што изгледа доброта и љубазност могу проистицати из егоизма, којнм се иде на то да човеку буде само добро и пријатно. После се окрете Завиловскому. — Ако се ви тако дивите искрености онда ево вам узора. — Знам ја, знам — рече ватрено Завпловски. — А зар би хтео да ја будем друкчија? — упита смејућп се Марина. — Не; не бих хтео, али опет каква ми је то срећа нпр. што ниси и сувише мала н што ти не треба да носиш папучице, јер кад би их носила имала би сталну бубу у глави да вараш људе. Марина виде да се погледи Завиловскога упутили право њеним стопалима, преко воље је скрила своје ноге под сто п окрете разговор на друго, рекавшн: — А ваша ће књига изаћи ових дана? — Већ би била пзашла, али сам додао .још .једну песму н то је задржало књнгу. — А можемо ли знатн наслов песме ? — Лилија. — Да не буде то Лилија — Лпнета? — Не, госпо. Није то. Марина се уозбиљи. Лако јој било пз одговора да дозна да је то била песма њој и о њој, н дође јој непријатно што то разумеју само она и Завиловски, и што међу њима наступа нека врста тајне, коју само они знају. Учинило јој се да је то некако незгодна ствар, таква искреност, о којој је мало час било речи, и да је то једна врста греха према „Стаху“. Првп пут сад опази до каквих душевнпх тешкоћа може да дође женска, ма колико да воли својега мужа и ма колико да је невина, ако само падне на њу неравнодушни поглед туђега човека. А опет да упозна мужа с оним што оиа назпре учннило јој се не-