Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРЛфИЈА 441 оцене њпхоие појезпјс и то без икаква реда. Ту спомиње и неко.шко имепа, која не заслужују, да се спомену у историји књижевностп. Даље не знам, откуда је Грчић могао ставити Суботића после Бранка, кад знамо да је Суботић пре Бранка почео радити, и представљао, према њему, старији правац. Тако исто није смео доћи после Бранка ни Његуш ни Никанор Грујић. II ако знамо хрпу имена песника и ненесника, опет ништа не знамо о српској појезији. Не знамо како су се развијали, нити којим су правцима ишли наши песници и колико им појезија вреди. Нстом иза Шапчанина говори Грчић о српским приповедачима Богобоју Атанацковићу и Стјепану Љубиши. Уз њих спомињс још 25 имена међу којима налазимо и име Милана Милићевпћа, о којем нам је Грчић требао нешто рећи и то не само о њему него такођер и о Еости Руварцу, Владану Ђорђевићу и Ч. Мијатоввћу. Много бп боље било да је Грчић одабрао оне људе који неигто вреде за српску књнжевност, па да нам је о њима што год казао, него што је пабрајао само гола имена књижевника и некњижевника. У опште Грчић не зна разликовати књижевнике од некњижевника. По овој његовој историји изгледа, да он мисли да је књижевник сваки онај, који је написао ма какву рђаву књигу. Све, што спада у каталоге књижарске и у библиографију, не спада у историју књижевности, као што г. Грчић мисли. Даље је Грчић говорио Л. Лазаревићу, С. Матавуљу и И. Вукићевићу. 0 овом последњем говори као о главном представнику најновије срн. приповетке. II ако је И. Вукићевић врло добар приноведач, он ипак није главни представник нов. срп. приповетке, већ Јанко Веселиновић и Стеван Сремац. А о овој двојици није нам Грчић ништа рекао, т. ј. рекао нам је толико, колико о пеком Свет. Магдаленићу, Новаку Еовачевнћу-Граовском и другим таквим 'писцима. У овој хрпи, где се налази име Веселиновића и Сремца, налази се још 72 књижевничка(!) имена. То су све Грчићеви књижевници а по мом мишљењу нема међу њима ни десеторица вредних, да дође у историју књижевности. Ту је нокрај Јанка и Лаза Еомарчић, покрај Св. Ранковића и Душан Рогић, покрај Бор. Станковића и Благоје Еечкић, покра.ј Ст. Сремца и Михајло Милановић и т. д. Еод Бор. Стаиковића спомиње његове две збирке приповедака од год. 1899. и то: „Прве ноћи“ н „Из старог еванђеља.“ Станковић нема никакве збирке нод имепом „Прве поћи“. А то је Грчић узео из Станковићева огласа од 1899. г., где је јављао да ће издати под горњим насловом своје приче, а после нх је издао под насловом „Пз