Delo

II ОПЕТ ЧЕЖЊА... б И чезнући за њом падала су редом К’о витези прави: без прекора, страве. 0 миру што влада над гробљима мрачним, Причу вечног бола и крстача трули; Причајте ми нричу о заносу, вољи, Какву људи јоште нису никад чули. Бледа биљка сете невидимо цвета, И к’о под сурдином успаванке песме Лелујају гласи, и то тако тихо, Као да их ништа реметити не сме. и 0Ј1ЕТ ЧЕЖНзА II опет чежња сетна ал' драга, У лепу незнан лако ме носи, Љуљка ме, ниха, к о јутро маглу, Кад лаку крене по брдској коси. Ја хоћу негде, а не знам где ћу; Ја хоћу нешто, а не знам шта ћу, Па ипак мислим, све ми се чини, Да то што не знам некада знаћу. За сузом горком осмех ми дође; Жалости, среће, пуне ми груди; Кад мислим да сам спокојан. миран, Уздах мп срце пемпрно буди. Сву прошлост моју, све наде лепе, II цео живот што мој се зове, Као да никад ни знао нисам У чежњи овој, у часе ове.