Delo

4 Д Е Л 0 А ја гледам, вечан као вечност што .је, Како изумире и тај спомен худи, Како време лети, векови се губе II таштина с њима народа и људи. Лирпх Пијетро Косорик У ОКРИМ ЗИ1ИЕ... У окриљу зиме и покрова снежна Природу је целу обавила сета, II у место цвећа и мириса свежа Бледа биљка сете невидимо цвета. Заношљив јој мирис по земљи се шири, И к’о под сурдином успаванке песме Лелујају гласи, и то тако тихо, Као да их ништа реметити не сме. Све и будно сања и у снове пада... Жељно као никад, сад вас чекам миле Тајанствене друге из светова даљних, Крај којих најслађе сузе су ми лиле. Дођите ми. Хај'те! Никад срце моје Није тако жудно било приче оне, Ваше оне приче крај које и жпвот Мени смртном мирно у поноре тоне. Причајте ми причу да је љубав нежна II од саме смрти, и од свега јача: Иричајте ми причу о мајчнном срцу, Причу пада њенпх, и њенога плача. Иричајте ми иричу о незнаннм оиим Хшвадама срца, што на путу славе