Delo

М А Ш И Ћ И РОМАН од ЈАНКА М. ВЕСЕЛИНОВИЋА I Лепо јесење вече. Сунце је већ давно зашло, али још не беше пао мрак, још се, што оно рекли, могло „по пушци убити“. Друмом што води у С.... јездила су лака кола запрегнута са два добра зеленка. II ако не беше никаква терета на њима јер су седела само двојица на предњем седишту, — клокотала је гвоздена осовина као да су претоварена. Из села наоколо догшрао је шум живота: јав стоке, лавеж паса, песма или свирка; ветрић је наносио мирис зрелнх бресака и шљива иначе на друму беше тпшина, нигде живе душе. Јасно се чуо само топот коњских ногу и клокот осовина. Оба нутника беху већ људи средовечни. Онај што сећаше с десне стране и држаше узде у рукама, био је газда-Иван Машић из С.... чувен и виђен домаћин и газда мачвански. Тога дана био је у Шапцу и тамо се нашао са својим суседом Јевтом Крајиннћем који се враћао из Београда. Син му у војсци па је чуодаје пешто болешљив те ишао да га обиђе. Како није била никаква велика опасност, то се он враћао весео и задовољан што је дете видео. А како је и Иван имао снна у војсци, и то случајно баш у једном батаљону са Јевтиним сином, сасвим је разумљиво што га је позвао да заједно кући иду, и што су тако мало задоцнили преко обичаја Нванова.