Delo

МАШИЋИ 9 — А онако, како ти се чини за онога мога? — пита он Јевту. — Море, лако је њему! Он још месец и по па — кући. Мука је ономе мом; он мора теглити. Твој Степан дошао у војску учеван, није никакве муке ни видео. Сад — каплар. Гледим: служе га... служе га, брате, казати се не може! Служе га као и тебе у кући! Ивану се смешка брк: мпло му. — А отресит, велиш? — Каки човече! Као овицир каки! Некако личи му да заповеди! Твоја крв! Види се: Машић!... Онај тије мој нешто сплетен. Да му није Степана, па зло, него због Степана и њему воде неку чест. — Г1а ти знаш — вели Иван ноносито и као великодушно — у свету су сељаци као и рођаци. У војсцп је то као нека својта. — Хвала му од неба до земље!... Него... Ти га ниси скоро видео? — Сад ће бити година — рече Иван. — Е... сад да га видиш како се разрастао н раскрупнао. Ове јесени мора бити сватова. — Ја, вала, једва чекам! Јединац је брате, као једно око у глави! То мн је све. Нека ми Бог у њему да, па што је узео — узео!... — Даће Бог, даће! Точак је лако зврктио; лака ирашина дизала се за колима. Иван се окрете, извади из сена чутуру, коју је вазда са собом носно, и наздрави Јевти... Већ уђоше у село. Ноћ је пала. На прозорима се впђаше светлбст. Иван скрену с друма. — Устави, Иво, да сиђем. — Јок; хајде код мене да вечерамо што је Бог дао. — Немој, други пут. II ја једва чекам да стигнем кући. — Стићи ћеш. Али кад Јевта окупи молити он уставн коње н иоздрави се с њим. Онда се крену кућп сам. Срце му пуно неке радости и наде, као да је добио или као да ће добптп нешто. Једнако је подизао главу н гледао у небесни свод шапћући нешто беше и жеља и молитва. У таком расположењу стиже кући.