Delo

18 Д Е Л 0 Девојка је добра, здрава, одрасла, снажна и наравна. .Ја сам толико пута одлазпо покојном Јовану. — Од чега је умро Јован? — Од протисли. — А од чега ли јој је мајка умрла? Опрости, али ти знаш да се морам о свему расиитивати. Моја је кућа добра, здрава; пе бих рад бпо унети у њу болешљиву крв. — Знам, знам, молим те! Ннко ти то н не замера! Она је у.мрла на порођају. Сад, има људи још, па се распитај. Мени се чпнн да бн то била добра прилика. Ти док видиш девојку нећеш се предомишљати. А после тога, Бога ми, и имање. Преко хнљаду дуката то је, брате! Да ти одмах нађем врућу муштерију за имање. РЈно газда-Гаврића, све сувим златом плаћа!... — Е, хвала ти на томе! Ми ћемо још о томе поразговарати. Деде, пиј! Куцнуше се чашицама и нспнше. Иван запита опет. — А кога нма још од Мојсиловића? — Има њих још четнри куће. — Па како су онп? — Свп су добро са имањем. — А што су се изделили? — То тп, Бога ми, не умем казати. То су њихови старији учинили. — Да нема онако... какав пијанац ја насртљивац? — Нема. . Колико ја знам: нема! Попише још по једну, на изиђоше наноље. Пвану се већ више нпје седело. Нова мисао, коју му кмет-Мија баци у главу, ноче га распаљивати. Добра прплика, пајош мираз... Он иђаше лагано н шапуташе: Трп оке дуката! Газда-Гаврић даје готове иаре!... Па то све његово, Степаново. Да прода тамо — далеко је — па да купн овде. За хиљаду дуката може купити чигав спахилук! II ијто га више хваташе мисао, све брже корачаше. Кад је кући стигао крунне грашке зноја беху му облиле чело. Нешто му ту није бпло потаман. Јесте, леиоје то, иа онет нпје лено. Натурала му се друга једна мисао: — Знам, знам, Пване; све је то лепо н красно. Ти ћеш добитн девојку — ко у Машића кућу не бн дао девојку? Али шта мислиш тн с миразом? Мислиш ли ти тај мираз унети