Delo

МАШИЋИ 17 — Па, је-л’, Иване! Мислиш ли ти женити твога Отепана? — уиита кмет-Мија. Ивану чисто заигра брада. — Ако Бог рекне! — рече он. — А јеси му нашао цуру? — Па, као велим, кад он дође. — Дела, меркај! И ја би знао једну прилику, добру прилику: једну миразушу. Иван га погледа. — Е? — Збиља велим. — А где то? Ја овде не знам никакве миразуше. — И није одавде. Из Поцерине је. Иван га повуче за рукав и позва у механу. Уђоше у „трговачку“ собу. Иван поручи каве и ракије на седоше за сто. — Молим те — поче Иван — не замери. А чија је то девојка? — То је покојног Јове Мојсиловића из Ч Познавао си Јову? — Јесам. Код њега сам једне године ноћио, кад оно идох у камен за ову моју кућу, па баш пред његовом кућом скрам точак. — Добар је то газда био! — Знам. — Ех, његова јединица. — Зар он није имао мушке деце? — Имао је два спна. Један му умре као ђак, а другог. момка на женидбу, уби гром. — Само ту ћерку? — Само њу. — А имање, велиш, добро? — Па... брат брату: три оке дуката!... Ивана подиђоше жмарцн. Ни.је то мала ствар: три оке дуката! — Има ли девојка мајку? — Има маћију. То је Јовина друга жена с којом ннје ни имао деце. — То је онда имање њено? — Божје па њено. — А је лп чему девојка? Је ли здрава? Дело, књ. 34. 2