Delo

НАША ВОЈСКА П ЊКНА ОРГАНИЗАЦИЈА 23 рочито нагласити, закон издаља 1898. г. куд и камо је, и текстом и обликом, надмашио све своје претходнике. Строго узев, ово издање, по форми излагања захтева, по низу двосмислица и које-каквих уметака, иредставља собом не закон већ неку, с допуштењем да се изразимо, војено-законску медикастери.ју. Например, у одељку, који носн наслов „о старешинама*4, и у коме се у неколико чланова о томе и говори, налази се на крају и једна одредба, која са старешинама нема ни најмање везе ни ичега заједничког, — одредба, која прописује, да се „земљишта за логоре, стрелишта и вежбања, као н потребне зграде за смештај људи, стоке, возова, школа, штабова, слагалишта и других установа по формацији набављају о народном трошку“ и да „овом давању подлеже све пореске главе. црквена и манастирска имања“ и т. д., затим — како ће се за овај цнљ нарезивати намет, како ће се примати и вршити некакав добровољни прирез, како ће се и један и други трошити п најпосле, како се „плановн за ове грађевине не морају подноснти грађевинском савету на расматрање и одобрење“, већ да ће сав тај посао, као и само грађење ових грађевина, обављати непосредно само министарство војено „или у режијн или преко нредузимача лицитацијом или иутем погодбе — како то буде нашао министар војени да је боље и по војене интересе корнснпје“. И збиља, шта ће и каква посла имају ови обвезни и „добровољни“ прирези и ове лицитације у законском одељку. којн је намењен и који је почео да говорн о полагању нсппта за резервног потпоручника и о попуњавању старешпнскпх звања у нозивима војске?! Је ли ово само незнање како ваља радпти, или је, сем тога, и иешто друго? Стара је ствар да се код нас законп често пншу без довољне смишљености и од људн, којп немају нодобностп за тај посао, али ииак аномалпје, које сретамо у овом закону, ннсу случајност нп последица само незнања п ненодобиостн. Пма н тога, то стојп, алн има н других побуда. 0 наведеном прнмеру не треба ни да говорнмо, а да се разуме, да су ту аномалију изазвалн нарочитн своји обзнрн н нобуде да се до одрешеннх руку лакше дође. Срамота је само за ону скупштнну, која, усвајајући иоднетијој закон акламацијом, ннје умела нп толико да увиди, да „старешина“ у војсци илн резервнн офицпр не значе исто што „добровољни прирезн“, „лицитације“, „прнватне иогодбе с предузимачима“ п т. д. Но, у осталом. сем својпх ио-