Delo

УСПОМЕНА СПУТА НОВЕЛА Кадје положио II иоследњи испит Павле Нетровић кренуо се на пут. Мислио је да све своје слободно време проведе у пеколико чувенијих немачких градова, а буде ли расположен, да се отисне од тих већих средишта и остане где у којем од оних миогих малих а тако спмпатичних места, од ко.јих су му нека остала у нарочитој успомени, и ако пикада у њима није био. Ту је мислио иа Сезенхајм, Вецлар, Вајмар, средине пуне успомена на Гете-а, који је тада његовој младој машти импоновао више но и један велики човек из историје људи. Нутујући тако, двадесет петог августа 188. године у шест сати у вече стигне возом у симпатичнп град Н. Кад су га старе дрошке довезле до хотела који мује сам кочијаш препоручио, био је већ сумрак. Један стари човек и један дечко истрчаше преда њ и поздравшне га. Дечко узеде ствари с кола, замоли га да пође за њим, а сам се упутп уз широке степенице, ограђене масивним дрвеним балустрама, а старац остаде да плати кочнјашу. Кад су дошли горе у широко једно предсобље, дечко отворн врата одједпе собе и уђоше. То је била пространа соба с два велика прозора с изгледом на узану једну улпцу. Све је у њој подсећало на прошлост. II све ствари: н масиван дрвенп кревет. н шнроке фотеље, и округао сто, и завесе н слике на зидовима као да га некако љупопнтљнво погледаше п као да су хтели рећи: гле, још један који је дошао да нас узнемнрн у нашој старачкој повученостн. Тај први утнсак сетно, ал’ у псто време врло пријатно одјекну у дупш младога путника. Учинн му се као да нека невпднма музнка засвира сасвим тпхо неку, као