Delo

•Ј!!,Ч Д Е Л 0 Једиога даиа улазећн да га позове па вечеру, рече му газдарица да јој је дошла једиа кћер из Лајпцига да проведе неколико даиа код ње. Кад су затим ушли у трпезарнју представн их једно другоме, н за њу му рече да је васпитатељка уједној прпватној кући у Голнсу, нредграђу Лајпцига. На први иоглед допала му се. Била је плавуша од својих двајестак годнпа, једра и румена, да је, рекао би пуцала од здравља. Плаве јој очн гледале отворено и мило, нраве детиње очи. Косу је носила у витице уплетепе око главе. За вечером говорили су врло мало, она је била ћутљива, а кад би му рекла што, говорила је тако тихо, тако лагано да се Павле, који ипје говорио сасвим тачно немачки, морао да напреже да би је разумео. То, са тугом п меланхолијом што јој се огледала у мирном погледу, са спорим покретима који нн пајмање нису одговарале њеној сназп, њеној младости која је бујала, говорило је Павлу, да се с њом дешава нешто необпчно. А кад је поред тога нриметпо још н то, да је мајка била доста хладна према њој а она умиљата према мајки, његова се радозналост још више узбуни. „Шта ли се то дешава између њих?“ нитао се. Кад је бнло по вечери два млада пансијонера, гимназнсти пошто попише чај, дигоше се и одоше у своје собе, а Павле је по обичају, и даље седео, и тако остадоше сами. Седели су за истим столом за којим су и вечерали. Сто је био распремљен и на њему није ничега више било сем самовара, кутије са шећером, и трцју чаша из којих су још сркали чај. Њих две беху већ узеле своје женске радове, а Иавле је само с часа на час пуштао по којн дим с цигаре што му је горела међ' прстнма. Берта .је седела преко иута њега, ћутала је и пије тако рећи дизала очију с рада. Навле је разговарао са госпођом. У то доба он је већ знао све чланове њене породпце наравно само но слушању и но фотографијама, и већином су говорили о њима. Она му је говорила о својој удатој кћери, о зету, о томе шта мисли с двема својим најмлађим кћерима, од којих старија, то јест претпоследња од свију Шарлота, Лота, била је најчешће предмет њених разговора. Тада .још Павлу ннје то падало тако у очп, шта внше н сам је волео да му госиођа што чешће говори о њој. А ево зашто. По чувењу од свију оних који су је нознавалн Лотаје била ванредно лепо девојче од својих седамнајест година, а ирема ономе што му је њена мати говорила о