Delo

310 Д Е Ј1 0 Догод је то говорнла, Павле је стајао поред њена кревета, н једпа његова рука била је у њезиној руци. — Ви сте тако добар, тако племенит, продужи она, и то с толико израза у гласу, да јој очи засузише, и рекавши то привуче његову руку устима, и поче да је љуби. Он трже руку; н осети како се и њему неколнко суза скотрљаше низ образе.... II после неколико тренутака само Павле се опростио с њом н отишао, како се више никад видети неће. У брзо после растанка измењали су неколико писама и то је било све. Њима су још за кратко време одржаввли ону прву свежину и иежност осећаја што су се тако изненада и тако брзо развнли међ’ њима, а после, вео прошлости што их је растављао, све је гушћи бивао, и у све блеђим контурама, и све мирнија срца обоје њих гледали су то неколико дана своје младости.