Delo

УСПОМЕНЕ ЈЕДНОГ ДИПЛОМАТЕ 313 греса колико и политпци саме Енглеске, не би се могло вероватн да је лорд Солизбери имао озбиљну намеру да утврди такав преседан. Ја дакле нагињем мишљењу да је, нудећи Грчкој ту илузорну сатисфакцију, хтео само да је удали од Русије коју се градио да сматра као искључиво одану Словенима. У сваком случају, тај мемоар, који је у себи носио опасност да краљевину заведе у заплете, а није јој давао никакву стварну добит, изгледао је да више даје него француски предлог и да отвара јелинизму шире перснективе, тако да га Конгрес радо саслуша и у мал’ не би заведеп енглеском аргументацијом. Наш пуномоћник стекао је тада заслугу што није пошао за том струјом, која је морала малаксати тако брзо, и што је енергично иодржавао, са опасношћу да изгледа мањи филјелин од лорда Солизберија, текст који беше изнео. Он показа да је, означавајући „краљевини суседне покрајине“ као једини предмет интервенције атинских делегата, томе предмету давао материјалан и одређен облик, који је једини могао обезбедити практичну солуцију, док позивајући их на општу расправу ризиковало се да растуре, кроз многе завојице, поред свега њихову акцију коју је важно било концентровати, а по том пажњу и симпатије Скупа. Оп је сматрао дакле да много боље служн њиховим интереснма ограничавајући поље дискусије и износећп одређено циљ њихових напора. Његово уверење у томе погледу било је непоколебљиво, а касније ми је казао колпко му је тешко било што је изгледао мање наклоњен Грчкој него други, када јој је, на против, одмеренијим и озбиљнијнм предлогом, спремао поуздано повећање. Даљи ток догађаја доказао је мудрост и увиђавност те тактике. Свакојако привременн осећаји већнне пупомоћника иоказиваху се тада тако снлии, да Конгрес у мал' није претпоставио снекулативну измену лорда Солизберпја стварном предлогу г. Вадингтона. Гласовн су најпре бнли подједнако подељени. и требале су беспристрастне пзјаве кнеза Горчакова, и ауторитет Председника који је, по својем обичају, пре свега ценно ефективие користи, те да редакцпја нашега министра спољнпх послова буде дефииитнвио усвојена. Замишљам како бн се, да је ствар друкчије псиала, високн скуи нашао у малој забунн због своје ревиостп п мешања грчких представннка у снорове хомогених поиулација, јер догодп се после неколико дапа, посвећепнх проучавању словенских пн-