Delo

Д Е Л 0 314 таи.а п комиликацпја источног нроблема, да је страх да се преко мере не дезорганнзује отоманска царевнна осетно расхладио његове јелинске наклоностп. Та реакција постаде поступно чак тако јака да је фраицуски предлог, који је изгледао сувише узан, сада сматран као сувише шнрок. на чак и претеран: ма да су примали идеју о проширењу краљевине, износили су протпв ље, у посебним разговорима, масу стратегијских и политичких замерака; најзад чуо сам у својој околини доста опоре напомене против грчких претенсија. Тако да је г. Вадннгтон очекивао да ће само по цену знатних редукција добити анексије које је имао пред очима, и ни мало није сумњао да ће, чак и тако нзмењене, бити ометане уздржљивошћу у процедури. У тако мрачну стању духа Конгрес прими, на дан 29. јуна, делегате атпнскога Кабинета. Доста му је било по вољи да прима преда се, као римскп сенат, владалачке посланике: ту мплост беше већ доделио Румунима, а каснпје саслушао је и представннка персијскога Шаха. Он прими јелинске дипломате уз највећу учтивост, али без особнтих излива благовољења: г. Радовнц, којн их беше увео, ноказа им две столице које су обично заузимали придодати секретари, и Председник им у кратко пожели добродошлицу. Г. Делијанис, министар спољних послова, приступао је ногнув лако свој високи стас: његово лице, пресечено густим брцима и уоквпрено дугим проседнм залисцима, његове живе и испитивачке очн, његов умиљат осмех изражаваху савладано узбуђење, смерну неизвесност, а и чврсто поуздање у правичност своје ствари. Љегов колега, г. Рангабе, краљев посланик у Берлину, мали, окретан, жива лица под седом и коврчастом косом, весело је поздрављао скуп, у коме је имао много својих пријатеља. Обојица заузеше места нростим и уздржљивим достојанством које је приличило, пред једнпм свемоћним и немим скупом говорннци једне слабе, али славне државе. Онп су знали, из службених саонштења, да је пре свега ваљало никако не узнемираватп осетљивост аудиторцјума, и г, Делпјаннс, у Мемоару вешто састављеном, који нрочита, осгављајући на страну онште тежње јелинима, придружн се одлучно практичном систему францускпх нуномоћпика. Безсумње тражио је нешто више него што се надао добити, јер нзнесе, осим анексије Тесалије и Еиира, анексију Крита као бевШегаипп своје владе; али је то учинио као државник, у одабраном