Delo

316 Д Е Л 0 скуп ораторским нмулсом и енергичном аргументацпјом, и добп једногласни пристанак. Сам принцип, до душе, бно је признат: било из страха од кризе на Балкану, било да не би сам декретовао нову повреду иптегрнтета отоманске царевнне, Конгрес је мислио да је добро, ире тога, да упути оирезан н учтнв апел на споразум двеју заннтересованих страна и, ако буде потребно, и на своје властито посредовање. Али ни тренутка нпје био у сумњи да тпм прнјатељским преговорима треба да буде основица у анекснјн Тесалије и Еппра, и да им је једнни циљ да одреде детаље ограннчавања. Морам рећи, пошто сам са свим из близа пратио ту ствар и констатовао осећање свих пуномоћника, да су онп сматрали да су у том погледу донели суверену одлуку: без сумње изрази члана 2-4. уговора, сувише збијенп и сувише неодређени, дали су каснпје маха непријатним сукобима које би мало више нрецизностн предупредило; алн воља Сила није тиме ни мало изгубила од своје одлучности и искрености, н нико није ни мислио да је нодвргава неизвесним тумачењима и преговорима: оне су је у осталом поново утврдиле посредовањем од 1880. годнне, па ако су најзад и оставиле Турској нровинцију Епир чнја су права била истоветна са нравнма Тесалнје, неоспорно је да се Конгрес изјаснио за једну као и за другу, н да одгађајући мало развој да не би био са свим тежак Порти, он нпје претпостављао да се само анекспја могла у суштини напустити, и да би суптилности препирке која је потекла из полптичке обазривости и из све осетнијег опадања европских симпатпја нрема Грчкој, биле кадре учинити да се сматра као просто жеља одлука коју је он усвојио. Он се за јамачно варао; али, ма да ми не процењујемо вредност коју је он сам придавао својој редакцији, не бисмо могли не признатн да.јеона, под мало заплетеним обликом, била, у његовој мисли и у јавном мишљењу, онако истб чврста као и све тачке уговора. Закључак грчке ствари у Берлину, с обзнром на систем полумера које је Конгрес, из внших разлога, прнмењивао ту као и свуда, у главноме је, дакле, нроширно и појачао област независних народности. VIVI Када су спорне земље на Балкану тако расиоређене једне на словенске кнежевине на Балкану, Аустро-Угарску, Бугарску