Delo

УСПОМЕНЕ .ЈЕДНОГ ДИНЛОМАТЕ 317 и Грчку, друге враћепе Турској, остало је још да се побрине о резултатима рата у Малој Азији. Алн је пажња скупа пре тога била скренута наједно финансијско питање које .је могло имати нешто утицаја на крајње захтеве, на име на накнаду од једне милијарде од прилике, коју је Русија наметнула Турској погодбом у Сан-Стефану. Када тај страшни дуг нзађе на тапет, пзгледало је као да ће морати да проучава квадратуру круга: о томе се овда онда говорпло по кулоарнма, али како је отоманска благајиица била са свим празна а њеп кредит уништен, питало се како ће се моћи и дискутовати о томе. Па ипак је тај предмет ваљало додирнути у седници, и на свим лицима, поред извесне узнемирености, била је и једна црта ироничне радозналости, као иред загонетком толико тешком колико и неразумљивом и чије је испитнвање изгледало подједнако нензбежно и некорисно. У таком положају, дебата је могла битп само предвиђена и доста некорисна борба у речима. Каратеодорију није било тешко доказати, што се у осталом и знало, до ког је ступња Турска нзван могућности да исплати и најмањи део те огромне суме: лорд Солизбери, изражавајући опште осећање скупа, пакосно се градио као да тражи „каквим су се средствима његове руске колеге надале довести до нзвршења једну неостварљиву тачку.“ Гроф Шувалов опет, од своје стране, наваљивао је на те обавезе које је примила на себе Порта, н очигледно раздражен подругљпвим тоном енглескога пуномоћника и тужпим експозеом Каратеодоријевим, одговори на врло оштар начин да је „Порта требала да одмерава своја средства пре но што је ушла у рат.“ За цело; алн како је, с друге стране Конгрес био нротнван свакој територијалној компесацпјп коју је Русија у осталом, искрено или не, нзјављивала као са свнм удаљену од својих намера, све се више осећала безизлазност положаја. Али се рачунало без смела духа немачкога канцелара којинаједан пут уиростп пнтање, нрема својој навици, прешав преко пренреке са ноноситим презнрањем: „Скуи, рече он, не може бнти јемац за платежну моћ Г1орте“, п пз тога закључп, што је више бнло обилажењем него логично, да он упутн обе стране да се споразумеју, а да сам у томе погледу ништа пе уноси у уговор. Тај витешки начнн отклањања тешкоћа на мах заведе Конгрес, ослобођен тако вештпм нзговором одједне неостварљиве одлуке, те се пожури да га преместн у област изван дипломатије.