Delo

УСИОМЕНЕ ЈЕДНОГ ДИПЛОМАТЕ 319 се Силе обвезати да их одрже као што су учпннле у уговору од 1856. године, или ће их оставити, без икакве принудне санкције, случајности будућих догађаја? Очпгледно, у тадашњем стању Европе, нуномоћници, свесни нразнина у својем делу, нагињаху жељн да не излажу своје Дворове опасностима од једне пустоловне интервенције; али им је тешко било да призиају себи самима и осталоме свету да њихове декрете, у случају потребе, ннко неће бранити. Ту деликатну тачку беху дакле оставили у нрисенку и ласкаху себи да је уклањају ћутањем. Али су рачунали без иидискрецпје једне Спле која је имала интереса дајеучини: Русија, знајућн добро да би они устукнули пред евентуалном војном клаузулом, имала је сву корист да изазове 'дискусију која бн се неумитно свршила отказом гарантије н, тиме, покварила матерпјални и морални углед уговора управљена противу њеног садашњег положаја и њених даљих намера на Истоку. Она се тако, у колико се могло, наплаћивала за толике хостилне мере, н, бар, нагонећи скун на значајиу изјаву о својрј будућој уздржљивости, бацала му је парћанску стрелу. Свакојако, мудром дпиломатском ире|шњеношћу, кнез Горчаков, далеко од тога да предлаже таку изјаву, што би нзгледало сумњиво, градио се на протпв са свим некористољубнв захтевајући да се у завршни акт унесе један члан који би му обезбеђивао извршење. То је извео врло вешто, свечаннм говором. Не означавајућп отворено Турску, ма да се постарао да правда свој корак привпдном алузијом, изложи опасности које би донело миру, било силом, било но тромости, гажење одредаба издатих на Конгресу; позивао се узбуђеним гласом иа достојанство Европе које бп тако било компромитовано, ако његово дело остане ефемерно. Тај ораторски развој, та марљивост за неповредну трајност једног уговора о коме је изгледало да Русија ннје требала толико да се стара, очигледно доведе у забуну пуномоћнике. Онп се нађоше, као што је без сумње бно и предвпдео нрвн министар царев, у толико више сиремни да одбаце његове закључке, што нису веровалн у ту велику ревност, п што су се нашли, са не мање изненађења него срџбе, у алтернативи да прпме на себе или да се одрекну отворено, — протнву своје намере, — прецнзпе п практичне одговорности за евоја дела. Ишхова узнемиреност бнла је врло велика пред том незгодном дплемом.