Delo

Д Е Л О 322 час- днскретннм изразима, истакнуто па виднк или остављеио у прнсеику. Конгрес усвоји све то после брзе ревизије. Тренутак за иотпнсивање беше дошао. На дан 13. јула 1878. године, управо на месец дана после првога састанка, гомила света још се тискала пред решеткама Радзивилове налате, ноздрављајући пуномоћнпке у униформама н окићене декорацијама. У дворници, ови упућиваху пзмећу себе честитања због мирољубива исхода преговора, одиста једина корист коју су сви иостигли. За тим нристунише оба околишења н коментара давању својих потииса и ударању својнх печата на орпгиналне примерке који су били намењени свакој од Сила. Текстови, на паргаменту нпсу но обичају били нреппсатп, иего наштампанн. Оверавање по том пзвршисмо ја и г. Радовиц, па онда поседаше око стола носледњн пут. Гроф Андрашп захвалп Нредседнику, у име свпх својих колега, „на мудрости и енергији којима је уирављао пословима“. Кнез Бизмарк изјавп опет своју високу захвалност скупу на „сталном благовољењу које му је указивао“ н љубазно је похвалио секретаре за њихову сурадњу. Најносле, дижућп се до општих обзира, по штојепзјавпо да ће „знаменито време“ Конгреса остатн неизгладиво у његову сећању, и нагласио „велико доброчинство мира обезбеђена у границама могућности“, позивао је своје другове да се не обзиру на „критике нартијског духа“, и додаде да ће „исторпја одатп правду њиховим намерама“. Како је та реч била можда мало слаба, он се пожури да је поткрепи утврђујућп наду, „да ће, уз номоћ божју споразум битп трајан“ п проглашујући да је „Конгрес стекао заслуга за Европу“. После тих речи у исти мах помпезних и уздржљивих, прогласи да су седнице закључене. Скуп се растури носле неколико тренутака носле узајамних манифестација усрдне учтивости. У ствари, и ако је лепо нримио мало баналне похвале свога нредседника, ц са извесним олакшањем духа видео да му је борба свршена без сметња, остајао је у часу растанка хладнији и брижнији. Тај израз чинило ми се да се видео на насмејаним лицима. Једини кнез Бизмарк осећао је п ноказивао нскрено н нотпуно задовољство. Не говорећн о Русима и Турцпма, о чпјем .је трошку сагласност и ностигнута, и који, по изгледу предани судбини, осећаху једнп мржњу због ограничења на.метнутних њиховим победама и њиховој политици, а другп, поред незнатних реституција, горчину због толиких тачака пуннх