Delo

Д Е Л 0 .324 учиитеља са свим друкчије врсте, који је уносио дипломатију у област пластике. Без сумње не може се рећи у коликој се мерн вршило његово утицање: али избор предмета којијеепизода нотписивања, ред у целини, деоба светлости, изрази и држања, показују очигледно намеру и сугестије које су с поштовањем прнмане, и, у осталом, приметно протумачене од стране човека, који је имао и духа и талента. Слика представља дворницу у Радзивиловој палати. У центру, једна група јако осветљена одмах привлачи и задржава пажњу. Кнез Бизмарк надвишава је својим високпм стасом ведрим и љубазним величанством: десно од њега Андраши, данашњн поверепик а сутрашњи савезник, стоји непомичан, мало усиљен можда; лево, Председник одговара на снисходљив поздрав и грациозно неодређен осмех грофа Шувалова прцјатељским и снисходљивим стиском руке. У истој линији, готово у страни, руски канцелар, седећи клонуло у једној шнрокој столпци, изгледа као да понавља неку ретроспективну напомену лорду Биконсфилду који га слуша из учтивости, наслонив се мрзовољно на свој штап. Г. Вадингтон, стојећп у другој равнини, сам је, укочен и мрачан: његове слабе очи губе се у празном иростору. С друге стране, близу стола за који Каратеодори, са пером у руци, оклева да мете свој потпис на дно текста који не одобрава, лорд Салисбери и лорд Ото Русел подносе својим тобожњим отоманскпм пријатељнма флегматпчка храбрења н утехе Енглеске. Около службеник парламената, глумци другога реда тискају се на дну позорнице. Г. д’ Убрил, у тренутку потнисивања, са неповерљивпм лицем добацује неку мучну рефлексију на онтимистичкн говор г. Радовица; Сент-Валијер попреко и пакосно погледа на г. Бизмарка и грофа Шувалова; Корти — да ли мисли на Тројни Савез? — погледа, расправљајући нешто са Депреом, хладно н оштро па своје колеге: Билов, седећн, не далеко од свога шефа, прпбира се у својој ведрини. Без сумње, та документарна слика не нредставља материјално нризор онако како га ја гледам у својем сећању, али у напред промишљени положаји дају јој са свпм истинити карактер, и уверен сам да су касније сви чланови Конгреса, кад су добили од свога нреседника фотографију тога дела, познали сви, као и ја, у тој „илустрацији“ свога последњег иротокла синтезу положаја а нарочито различнпх осећаја који су владали у њима иред актом који су остављали историји.