Delo

Д Е Л 0 33-2 на оку, п узалуд је покушавао све што је знао и могао да ма ког од њих наговорн да га спреми куд-год по какву било иослу. Аја! — „С нама, с нама, Мандпћу!“... говораху му кроза смијех свн прнјетећи му: „Ласно је иза трњака украс’ јаре и робит' бабе по Гласинцу, по да те видпмо ђе барут гори пред очима!...“ II тако тн је сиромах Лека хоћеш-нећеш морао каскати у војсци као обичан војник с необичним оружјем за иасом и на рамену, оружјем које је умио добити а које не смије како треба употребити. Сад је тек впдпо, да је потпуно истинита она народна: да се од нечисти нита не иече, и да је бољи биво шут но јелен с роговима. Морао је ићи, па куд пукло да пукло; правио се на-снлу весео; затурао лакардије, и из плоске пијуцкао уз пут више но обично. Како усташи не имађаху топова, то се морадоше оканити Кључа, јаке тврђаве на врхлетној и неприступачној клисури, те ударише на облнжње потурчењачко село Церницу. Турци се из села затворише у куће па осуше нлотун на нападаче а помогоше им и аскерн из Кључа, и за мало па храбри банћеници дођоше под унакрсну ватру. То је прилпка, кад човјек ни о себи не умије како треба мислити, а камо ли о другом, још кад тај други с војничког гледишта не ваља боба. Леки задрхташе кољена и зацвокоташе зуби на прву паљбу, па, чим свак у његовој четн наде у бусију, те виђе да се на њ нема већ кад мотрпти, он улучн згоду те штуче иза једног брдашца, одаљи се изван пушчаног дометка, и сакри у једне заклоните греде као твор у уску јазбину. Међутим, бој је у Церпици бјеснио све више и впше. Наврли Срби, заћорили, па се .јуначе и довикују, а подапели се Турци па пе попуштају нп за длаку. Грми топ с Кључа, а пуца пушка са три стране — земља се пролама. Ухватио се облак од дима изнад бојишта да се сунце не види над ратницима. Лека се прићућурио у грму, ђе га — мисли — ни ђаво не може наћи, па сехири бој и никуд ни ухом. Док се тек од једном нешто сварда иза њега хрррр!... Он се трже као да га ко ножем жбацну под нлећку; али у колико се окрену, у толико већ двије Црногорке, које су биле донијеле тајин хајошима, батац нреда њ. II у колико би тренуо, једна му од њих зграбн џефердар из рука а друга мале пушке иза паса; једна отпаса онрегљачу па му је дотури у крило, а друга се раздрије као воловотка: