Delo

IIА БОЖЈИ ИУТ ЗЗб Вндећи се у мукама и, као сваки страшљивац и неваљачко, бојећи се смрти, Лека није жалио трошка, те се, Бога ми, око њега и боничке му постеље и поскакало боље но око другога. У колико су се наглије округле маџари.је из Лекина тобоца котурале у такулин браће Иличковића, у толико се .је брже и његова рана замиривала. Након годину дана боловања, Леки се нпје требало бојати да ће бити принуђен да иде на Цетиње у болницу код руских љекара, који би му, како се тада причаше и вјероваше у народу, посигурно одшегали ногу до кука. Лека, истина, нпје остао без ноге, али је остао хром до мотпке. И, ма да му се рана потпуно замирила, ипак су га у куку кости поболијевале уза сваку мијену мјесеца, те, према томе, није му требало бољег календара ни колико незараженој жени. Свака ствар на свијету има п своју добру страну, па ма у каквој буди било нримјени. Те и ово обрањење Лекино. Ма да се грдно осјећаше сакатим, ма да није лак посао навикнутп се на гегање, ма да му је крпва и поткраћена десна нога за навијек онемогућила прирођене му лупешке подвиге, ииак га је у ова доба тјепшла та згода што од њега као обнеспособљеног факетиика нпко није имао нрава тражити да иде на бојно поље да се бије. А то је то што је једино и желио. Тако ти наш Лека обршп у рату. Мјесто да ради оно за што га Бог није дао, он тп, као човјек пуне руке, чим се придиже иза болести, отвори крчму на Грахову, добави вина из Конавала а ракије из Цеклина, накунова сијена н зоби с Грахова, мрса и стоке из све Херцеговине, н отпоче трговатп. Трговина му пође за руком боље но војна његовим ратобоорнпм земљацима. За три године ратовања он зарадп небројено благо и не утростручп но устостручн своје имуће. Херцеговци се борише годпну дана за своју слободу по Херцеговини; идуће године пм се нридружн н званнчиа Црна Гора; кад-и-кад биваше нотиснутп од Турака, а у већпнн случајева бијаху нобједиоци; п таман кад се надаху покуннти цвјетну пјену својпх крвавих напора, јави се нешто што нп у сну нијесу моглн сањатн. Од Беча ћесар дође на готово, нрнтнште својим скутом п закрпли подтавну сјенку свог црно-жутог барјака цнпан-цијелу поносну Босну п кршну Херцеговнну. Рањени Бијелн Орао нзнеможе и клону, а Црни се Двоглавко