Delo

336 Д Е Л 0 разлепуши и загрокта по обурвашш зидинама херцег-босанеке властеле и огљиштима спротиње раје. Прије но Швабо заузе Херцеговину, херцеговачке се војсковође окупише на Грахово, да се савјетују: да ли да положе пред генералима бечкога ћесара своје свијетло оружје и дочекају га са сољу п хљебом као пријатеља и избавиоца — како се он сам вабљаше, или да му се сложно са браћом мухамеданцима одупру оружаном руком — иа ком опанак, ком ли обојак! Већином гласова, а прозирући лукаве лацманске аустријске намјере, буде ријешено: да се пзмнре смусломанима ипобију снаметником. Све се ово дешавало у крчми Леке Мандића. Душа ваља, и сами је Лека, као промућуран човјек и богаташ који има пријатеља куд год се макне, доста података дао о швапским марифетлуцима и бечкој неискрепости у овој прилици. Пошто се већ сврши вијеће и здарише печати с крстовима и потписима, наста једна србаста пијанка. Вино се точило из боца и бурадн Лекине као до јуче непријатељка крв на бојиштима, и стакало у утробе ратоборних главара и јунака, као-но ти кад им жеђ за швапском крви изгоре цријева. Мало по мало, па се скромна Лекина крчмица на Грахову претвори чудовиштем, опасним по европски мир, и не мање важним лоном од оног дома у Берлину у ком су велесилски изасланици кројили нову маиу Балканског Полуострва. У најбољем им расположењу, кад већ рујно винце бијаше нотпуно у пламенове зарујило образе и удрвенило језике наших јунака; кад се најгрчевитије стискаху неснице и колачаху закрвављене очи, упирући дивне погледе преко Бијеле Горе; и кад најгрозније пријетње „свијем Латинима под овом небесном капом“ летијаху из разјапљених им уста — врата се од велике собе у којој бијаху отшкринуше полако, и унутра помолише двије жепске циганске главе. Један од војвода нареди Леки да нусти Гурбетке унутра, да им што гатају. На то уђе једна стара, погурена, кривља но гудало а црња и од црне земље, Циганка, а за њом једна саката у лијевој руци невјеста. Како уђоше, назваше Бога и распртише се. Ну-то нам што профалетај, стара! Кажи нам, ако знаш, шта ће нам се све десит' и 'оћемо ли учипит’ што смо наумили! Па, ако погодиш, бели ти добар пешћеш не гине ни од једног од нас вође!... зађе један од главара.