Delo

III неКник Кнез I веКник Кнез I већник Кнез Знам, кнеже, али кад младић крив није, Што да му се крв невино тад лије? Клеветник црни подло тужи њега, II тако младнћ труне ни са чега. Могуће ннје да је што зло хтео, Мада је дечак чудновато смео. Да гаји злобу — евоје жеље крије, То могуће пак, кнеже, нигда није, Јер Радошеви знају верни бити, Они не смеју мисли своје крити. Доста о томе! Показати свету Хоћу, да свак ће пздисат у клету, Ко жели кнезу своме да се свети, То ће бар друге научит памети. Па ипак, кнеже, почекај, не суди, Млађана душа за животом жуди. Дозов га к себи, изпсуј, светуј — карај, Радоша срце старога не парај. (колеба се). Добро нек буде, нека се дозове, Впдећете већ колко му кнез гове. (впче на лева врага). Хеј, момче, момче, сиђ' се доле тамо, Радошев синак нека дође амо. (Кнезу). 0 хвала, кнеже, само тако, тако, За остало све ићи ће већ лако. Љуто се вараш већниче мој седи, Тај младић ме баш ко крвника гледи. И тако ми свег трнет то не могу, Знај, увреди л’ ме — отнћи ће Богу. СЦЕНА ДРУГА Радошев СНГ лази с лева обучеп у властелинско руво, нешто блед, са ланцима па рукама п ногама. а за њигр два перјаника. I нећник (ГИХО) 0; јадан младић! II нећник (гихо) Сама кожа, кости! III већннк (тихо) Бог Предимире нека тп све прости