Delo

горс ки р;нез 373 Уби мој живот, уби срећу довек’. Он, кога љубљах као брата мила, Од ког ми душа ништа није крила. За приврженост а и верност праву, -Ја га наградих, љубљах ову главу, Која мп гадно, издајнички врати, Незахвалношћу моје добро плати. Да, у животу вазда тако бива, Да онај кога љубимо баш скрива Подлост и злобу — најгадније смере, Ал’ време ту је да се и част спере. Некада бејах весео и смео, Све добих оно што сам воло, хтео. Цео ми живот беше мио тада, Али зли људи убише ме сада. Па и та жена што ми беше драга, Лагала ме је, чинила се блага. Љубила ме је уснама умилним, И чпнила ми живот лепим, силним. И онда када на груди ми паде, Мисао њена за другим тад стаде 0 бедни, створе, та то је зар хвала, На моју љубав, што тп је све дала? (замисли се.) СЦЕНА ОСМА Градислав (по.јавп се на средњим вратима. Уђе. За се). Не донесе ми Урес од ње гласа. Кнез (себи). Пронало је све — нема више спаса! Градмслав (гласно). Звао си, кнеже! Кнез Звао?! јесте, хуло! За непоштење твоје свуд се чуло. Дела су твоја превршила меру, Подлаче гадни, ниткове и зверу! Што сад чудиш као из далека Томе? зар није звер онај што чека Да туђе отме, да другоме шкоди, II с туђом женом своју блуд да водн?