Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 411 ми је сама говорила да јој је Коповски досадан, а то ми се такође допада, јер у њега је таман толико памети, колико у какве ћурке. — Како сам ја слушао — рече Бигјел — господину Коповскому треба много новаца, а Ротковска није тако богата. Знам да је њен отац оставио по смрти дуга банци, што би с интересом изнело до последњега дана прошлог месеца... — Шта се нас то тнче? — прекиде га госнођа Бигјелова. — Истина имаш право; то није наш посао. — А како изгледа госпођица Ратковска? — упита Марина. — Госпођица Ратковска? Није лепа али је мила лика, беле коже, а црних очију. Видећете је, јер оне госнође веле да ће допасти ту до вас на неколико дана. А и ја сам их наговарао, јер ми је стало много до тога да је и ви видите. — Добро! — одговори смејући се Марина. — Видећу је и издаћу уверење. А ако оно буде како треба? — Изјаснићу се, дајем вам реч! У најгорем случају само ћу добити корпу. Ако она рекне „не“, онда ћу на дивље пловке! Средином августа већ се може ловити. ■— То је тек нешто! — рече госпођа Бигјелова — жена или дивље пловке! Господин Завиловски се не би тако нзразпо. — А нашто и резоновати кад се воли. — Имате право, госпођо, ја сам саревњпв ирема њему, алн не због госпођице Кастели, и ако сам бно некад у њу заљубљен, не! Него сам саревњив на то његово стање, у ком се не резонује. — А шта ви имате против госиођице Кастели? — Ништа, госпођо. Дужан сам јој захвалности, јер сам захваљујући њој и ја нмао својих плузија. Због тога нећу о њој ништа ружно никад да речем, сем ако ме ко добро не потегли за језик — те зато ме немојте вући. — Али баш на нротпв — рече госпођа Бнгјелова. — Ви пам морате о обома причатн. Алн вас само молим да изволнте на веранду, јер сам наредила да се тамо нзиесе кахва. Мало после свн су били на вераиди. Бигјелова деца се растрчаше између дрвета као шарено цвеће, као шаренн лептнрићи. Бигјел нонуди Швирскога цигарама, а Марпна се кориетн