Delo

410 Д Е Л 0 Четнри дана, госпођо — одговори слнкар. — Страшно волим онога Основскога. — А госпођу Основску? — Своје мњење о њој псказао сам још у Рнму, н у колико се сећам, пустио сам био подугачко језик. — Сећам се и ја. Били сте веома неделикатни. А како оно двоје младих? — Тхе! Срећни су. Алп има тамо нека госпођица Ратковска: неописано мило створење! Мал’ што се нисам у њу заљубио. — Тако! А мени Сташа каже: да се ви заљубите тако У сваку. — Стално, госпођо. То јест стално у све, и потоме онда стално! Бигјел то кад чу, замисли се подуже па рече: — То је таман згодно да се никад не ожените. — На жалост тако и јесте, драги господине! — повика Швирски. Затим се обрати Марини: — Онда вам је ваљда господин Станислав говорио п о другој једној нашој погодби? Кад ми ви кажете да се женнм, оженићу се! — Тако сам ја то удесио са вашим господином мужем, и стога бих волео да ви видите ту госпођицу Ратковску. Њој је име Стефанија, то ће рећи: Увенчана. Дивно име, јел’ те? Неко кротко створење, плашљиво, снебива се и пред госпођом Анетом и пред госнођицом Кастели, али је очигледно да је честито. Имао сам и доказа о том. Кад је реч о каквој госпођици увек ја на све добро припазим и све добро упамтим. Једном к мени дође пеки просјак у Притулов, лице му као у каквог пустињика тиваидског. Госпођа Основска и госпођица Кастели дођоше одмах са фотографским апаратом и окупе га снимати и са стране и спреда и откуд већ нису, а старац је зацело био гладан. Допуштао је да га снимају надајући се каквој милостињи, али му је било очевидно тешко то. Прости људи то некако тако сматроју. То ни једна од њих није заназила, или бар па то није обраћала пажње. Постуиали су с њим као с каквом ствари, н тек им је госпођица Ратковска рекла да они старца само муче. То је мала ствар, али доказује да ту има срца и осећаја. Око ње облеће опај лепи Коповски, али је он толико не занпма, као што занима оне две што га сликају, измшшвају за њега одело н готово га на рукама носе, као лутку. Не. Она