Delo

418 Д Е Л 0 свима прпликама без изнимка, као неминовно знамење кишна времсна. Пма и таких места или положаја, у којима кипга, напротив, претходи слаба провидност ваздуха. Таква је прилнка занажена у Упсали (Шведској), камо, по дужем посматрању и трагању проф. Хамберг-а, сви удаљени предмети брда, планине, села, приморске обале п градови, једва се могу впдети пред пад кише. Такви знаци, којп свакако зависе од месних атмосферских погодаба, разуме се да никако не умањују значај појава светлости у атмосфери, о којима је реч, као поуздана знака у промени времена; они, и уз то, само утврђују, да је, у иогледу тачнијег и поузданнјег коришћења са њима, иотребно уз истрајније иосматрање објаснити: да ли и у даној области или некоме месту кишну времену свакад претходи провидност ваздуха или обратно. Сва тежпна тога питања огледа се, дакле, у томе, да нека промена у ступњу ировндности ваздуха служи као поуздан знак у наступу промене времена. То сс правило утврђује п са чињеним посматрањпма у погледу на боју неба, као и са другим оптичким појавама, које стоје у вези са његовим променљивим бојадисањем. Да бпсмо, ма и најприближније, објаснили неку иогодбену зависно.ст тих чинилаца, неминовно је потребно да познамо и оне узроке, који изазивају ову или ону боју неба, коју често пута посматрамо са њене необично леие етичке стране, приликом излаза и залаза сунчева. Да се најире упитамо, чиме се објашњује илавило неба? На овом ггатању засновани су многи научни радови најчувенијих физичара минула века н на основу њихова Обилатог испитивања, која .је најпре отпочео био славом увенчани Тиндаљ и Брпке, а након ове двојице, уз исцрпне радове Рале-а, Абне-а, Фестинг-а и других физичара академика, постала је у физици гачно утврђена теорија „мутне средине14. У складу са овом теоријом наша атмосфера, са находећима се у њој ситним делићима воде кашвицама, и чврстом прашином, олнчава такву средину, која има особита својства упијања и одбпјања светлих зракова. Њена најзначајнија особитост огледа се у томе, да та „мутна средина“ најслабије иропушта зраке светлости јачега преламања, као што су љубичасти, нлави, голубији н обратно — најјаче иропушта оне зраке светлости, који се у њој најслабије преламају, као шго су: иоморапџеви, црвени и жути.