Delo

АДАМОВА МОЛИТВА 225 Тад очај свлада срце љубећега мужа И ломећ здвојно руке прам небу их пружа: „Допустит то ли ти ћеш, оче, о Јехова. Да смрт нас коље, дави, кроз в'јеке вјекова, И муж да види милу жену своју мр'јети, А смрти страшној неће моћи је отети, Те она здвајат, плакат и ламат ће руке, За помоћ молит сузно сред надземне муке, Он косу ће си чупат, себе гристи мамен, 0 камен главом лупат, скакат у живу пламен, А она још ће здвојна с нехаја га корит: .У вјечну ноћ ме не дај смрти злој оборит, Загрли — шапни — реци, како знадеш, Богу Да одрећн се твоје љубави не могу, Ни сребра, злата, цвјећа, ни драгуља сјајних, Ни мора, неба вјечног и звијезда сјајних, Ја вјечности се бојим тамне и бескрајне, Не желим спознат божје непојамне тајне, 0 спаси, смилуј ми се, ако љубиш мене!“ Ил ја да умпрући гледам ужас жене, Гдје љубећ мене здваја, приспже у плачу, У гроб да мој ће жива, са мном на ломачу? Да дјецу своју видим, гдје од мене бјеже, Од смрти страшне побјећ’ у недоглед теже II црви јадни дижу руке против Бога Осветит му се рад живота свога Учинит то ли све ће Твоје руке свете? 0 чуј, Јехова, оче: Молитва је д'јете, Из раја Твога што сам понпо са собом, Из бједе моје земске да збори пред Тобом, То чедо к Теби шаље први од свих људи! Услиши га, о оче, милостиван будп! Учинн, благи Боже, Јехова о свети, Да, кад већ дође доба, да морамо мр’јети, Учини тад да сами смрт зовнемо на се, Од тога жнћа да нас избави и спасе. Пошаљн Еви старост, шаљи немоћ једну, Нек крв охладнн врућа, рујно лице спадну, ПоблЈеде руже уста, свену груди бујне, Дело, књ. 35. 15