Delo

0 Д Е Л 0 Угаси зв‘језду ока, пошљн мисли нујне, Да Ева кликне тада: гдје су жића чари? 0 лажив ли си св'јете! Тко ли за ме марн? Та земља није рај, то тамница је клета! 0 смрти, дођи, спаси из тога ме св'јета! Учини, Боже, нек ми бољи костп сатру, Уложи у крв бону страховиту ватру, Нек страшила ми грозна долазе пред очи, Да једин спас ћу видјет тек у вјечној ноћи! Узалуд пак ме љуби љубљена мн жена, За мене чар већ имат неће љепост њена Пошаљи ране, губу, срдобољу, кугу, Нек реже на нас свуд, љекару на поругу, Да син ми стане молит: „Шаљи смрт, о Боже, Јер такве муке страшне тко још сносит може?“ Тад љубав жене његве помоћп му не ће, На њеној груди не ће налазити среће. Ти болести нам пошљи хидру тисућглаву, Пошаљи љепру, рака и бјеснила страву, Сљепоћу, глухост, нјемост и наказу сваку, А на кћер по најљепшу срамоту опаку, Ублажнт да јој срца сав св'јет не ће моћи, У вјечној тек ће жељет сакрити се ноћн. А тко је здрав, нек жена невјерна му буде, Пздајства дјеце, завист, страшне парбе луде Нек дан и ноћ га муче, док јадан полуди, Те ледна смрт му жељна спасилица буди, II нитко за њим јадним сузе ронит не ће, Од смрти за њег веће туј не бјеше среће! Тпране створи, отмичаре љуте, II разбојници ноћни нек засједну путе, А смрт нек жељна свима спаснлнца буде, Са смрћу, оче, тако јадне смири људе!“ IIII Адам паде ннчце, груд му пући хтједе, У несв'јест клоне глуху с људске страшне б’једе, Ал молба његва здвојна, Богу одаслана На власти се вршп све до данашњега дана. ЗагрсО Вјекослав Кошчевић