Delo

228 Д Е Л 0 у земљу, дотле се цветни врхови њени, што се дижу у небо,. љуљају у таласастим покретима. Свугде се ту осећа, како вејв неки дах, којп чудновато дира: човеку се чини, да дише ваздух будућности. У Дантеову Рају сливају се метафизика и поезија једно у друго. А ко је бно већи песник од Платона и Плотина? Нигде се са толпко усрдности не поздрављају душа песника и душа философа као што је то у сликама Уатсовим. Песник и философ пружају ту један другоме руке. Пред сликом Љубав и ж н в о т ко се не би сетио оних дивних мисли Платонових о љубави, у којима се скрива исто толико чисте поезије, колико и узвишене фнлософцје! Изван овог материјалног света, којп се налази у вечитој покретљивости и промени и као такав се постојано креће између две крајности: рађања и смрти, престолују у бесконачности вечите Идеје, неподложне изменн, без места н без времена. Оне не познају рађања, ни смрти. Оне су мајка свега света и све што постоји, иостоји само у односу према њима. Наша душа, бесмртна као и њен праизвор, била је једном код вечитих Пдеја. Када се при проматрању овоземних ствари у њој случајно пробуди успомена на њене праобрасце, она пада у усхићење, слично екстазн, која нас обузима при погледу на какав леп предмет. На овај се начин рађа љубавно усхнћење, које нма за предмет узвишену лепоту. Љубав, чедо обиља и сиротиње, јер се стално креће између Иматп и Немати, није ништа друго до тежња постати сличан Бесмртноме. Ова се тежња најочитије оличава у нагону за продужењем егзнстенције остављањем потомака. Најузвишенија је пак она љубав, која је управљена на чисту, вечиту, непроменљиву лепоту, на лепоту без обличја, непомешану нн са чим овоземннм — љубав управљена на Идеју лепога. Нека би једно овако нлеменито осећање, као што је ова љубав, воднло жнвот у кратковремену току његову! У Уатсовој Љубав и живот, за коју он изрично вели: „ова је слика моје љубимче,“ представљена је ова небеска љубав, којој се поверава жнвот. „Без божанске љубавн трошно човечанство ннје у стању достићи никакву духовну внспну. Љубавн је једино дато, да нас прати на неравној, трновнтој стази живота; да нам помогне успузати се уз стрменн стеновитн гребен. Једнно њој дугујемо ми заборав свих болова; она нас доводн у могућност, да вндимо чисте, небеске регпоне, што пред нама леже“. После овпх речи Уатсових ба-