Delo

ЏОРЏ ФРЕДРИК УАТС (Оеог^е Егес1епек У/а11б) Поезија и философске спекулације додирују се у многим тачкама. Метафизичари су песници, који су промашпли свој цпљ. Дубока тајна бића, загонетка света узнемиравале су од вајкада у подједнакој мери и песнике и философе. Њу су тражиле одгоненути главе под капама, ишараним хијероглифкма, главе са турбаном и са црним баретом, са перикама п безброј других људских глава. Слично алхимисту, који смело рескира живот за једну мрачну наду, колико је њих без одмора трчало за сенком Непознатога! Утонули у неми разговор са својим сопственим духом они провођаху усамљено дане са срцем, препуним меланхолије, и са горком сумњом у глави. Иза формула наука, иза доктрина религија, иза уживања и тираније љубави, које владају светом, нма ли управо чега несумњивог, непоколебљивог, неподложног измени; нечега, што не познаје места ни времена? Метафизичар у своме одговору указује на идеалан свет: у региону апстрактнпх истина, приступном једино духу; на тајанственом земљишту Неопипљивога и Невидљивога владају принципи свих ствари. 0 истоме идеалноме свету, у коме веје дах чисте поезије, говори и песник. Философске конструкццје иостају сличне великим иоемама. Сетимо се само космогоничних епопеја, у којпма излазе пред нас, Ксенофан (Хепорћапеб) п Емпедокле (Етрес1ос1ев)! Сппноза, један од најсухопарппјпх фплософа, који су нкада постојали, плени нас сталоженошћу својих дубоких рефлекснја као изглед велнке нрироде у њеној узвишеној тишини. Пленн нас управо „она шума високпх мисли“; док њена непоколебљпва стабла спуштају своје корене дубоко