Delo

м Д Е Л 0 Свакако је веома карактерно за нас јужне Словене, кад је славенски језик имао доћи до свога права код католичких Славена у Хрватској, Далмацији, Босни, Црној Гори, Истри, а дакако и за католике у Србији, што се баш у ово доба нашло православннх владика, да приговарају и прекоравају Штросмајерово настојање око славизације наше цркве, све само од страха, да Штросмајер не би ово радио као какви особити ревнитељ римске цркве. Заборављали су ти противници Штросмајерови оно, што је он 1877. год. говорио за источну и западну цркву. Те су његове рпјечи остале увијек њему равналом и потицалом у раду, а вриједно их је и на овоме мјесту споменути. „Вјера нам је осим једне једите изнимке једна и иста. Опћенита пак је она света и отајствена жртва; опћенито нам је свећенство, које предавање црквено чува; опћените су нам свете књиге божјега надахнућа; а опћенит намјеиброј седам светих сакрамената, које је Исус сам уредио, да по њима у свим потребоћама живота свога плодове муке и смрти његове уживамо. Све су то свете везе, које нас на љубав братску нукају п побуђују. А штета би, срамота и грехота била, да чим смо самом вјером једни другима ближи, да тим одурннји и несноснпји једнп према другима у јавном животу будемо.“ Не слаже ли се то с његовим кијевским телеграмом? Не слаже ли се то с натписом на улазу његове дивне цркве у Ђакову? Не слаже ли се то с оном његовом жељом, да му се на гроб поставе заговорнпци славенства и оснивачи славенске цркве, као пратиоци пред суца најпотоњега? А напокон зар и ннје његова академпја, университет, његов полптички и црквени рад од 1860. године ишао за тим, да нестане шовена, да нестане, бар међу нама православнима и католицима, који смо дјеца једне мајке, а најближа браћа, да нестане само поради вјере сијане мржње и свађе? Та он као насљедник св. Методија на сријемској владичанској столици свагда проповиједаше љубав међу црквама, а никад мржњу; он се као владика католпчки осјећаше у неку руку и духовним оцем 150 хиљада православних у његовој епископпји. Кад би год међу њих долазио, они су га примали лијепо и достојно, као брата, који носи љубав и мир, који жели јединство духа и љубави. Дапаче и у самим Карловцима, гдје би из куртоазије могли госта дочекати, свагда га радо и лијепо дочекиваху, да чују његове слатке ријечи. Народ је без разлике вјере долазно, да слуша његову ријеч, па кад је