Delo

ЈОСИП ЈУРАЈ ШТРОСМАЈЕР 95 он 1882. године у Даљу разлагао о својој најмилијој теми: о јединству цркава, слушао га је и садашњн патријарха карловачки, п послије проповпједи дођу к њему и рече му: „Брате, ја све то потписујем, што сте говорнли!“ Има ли њогових дјела, која би обарала ријечи у том погледу? Држнм да нема људи, који би их знали навести. Да не бп по овоме ко мислио, да је Штросмајер био мекан човјек, па као занесени може битн неки фаитаста зајужио славенство није ни сам као владика разбирао што ради. Нашло их се оно 1870. год. у Риму, а има их и сада, којн су вољии као из увјерења казати, да је Штросмајер био слаб н нехајан католички бискуп. Дакако да оваквим судијама лебди пред очима далеко мања мисао и далеко једностраннје схватање дужности епископских него ли је то и могло да буде код покојнога ђаковачкога владике. Ко знаде, да је Штросмајер свагда и без нзмирења презпрао оне, који су се истицали тиме, да својим радом покажу жељу господства, а особито господства једиога народа над другим; ко знаде, да је Шгросмајер увијек имао пред очима тежњу за јединством људскога рода тај ће у ситницама паћи приговора на рад владпчин, алп у цијелости га мора нризнатн ваљалим. Штросмајер у иолнтичком погледу није пикад прелазпо у љубави не своме народу међа, које би изазивале господујући шовинизам хрватскп; браћу љуби као родбинство, а сматра ту љубав дужношћу свакога поштењака. Желп узајамности, али то није никада државно јединство. А што га је водило у политици, то је као веома образован човјек п врстап познавалац богословије једнако развијао и у црквеноме своме раду: нека не буде подређених, и осуђнваних нека нема господара; љубав нека веже све у једно и у братској љубави нека свијет напредује у вјерским стварима и у душевности. Како је сам управо мрзио људе без значаја и несталности у одлучивању, тако је на другој страии у љубави и жељи за наиредовањем људскога рода свагдје радио, да се поравнају опреке п да пм се нађе начин измирења. Ко га хоће да мотри само као католичкога владику, тај ће му моћи и прпговарати, да није био реда ревнитељскога; но да је био владпка љубави, да је био за снајање, а иигдје за одвајање, тога му неће моћп нпко да порече. А да ли је љепше једно или друго, тога ми нпје потребно овдје даље распредати.